– Мајко можемо ли ја и Вукашин ићи да крадемо трешње?
– Можете, опалих као из топа, – мислим ти можеш, а за Вукашина не знам.
– Стварно? А осмијех преко цијелог лица, онај дјечији искрени, за такав осмијех ја бих украла све трешње и све звијезде с неба.
– Најбоља си мајка на свијету, грли ме снажно. Мислим да сва љубав овог свијета стане у један такав загрљај.
– Је ли стварно можемо?
– Стварно, рекох, а слике дјетињства почеше да се редају једна по једна.

Моја чаршија, моја улица у којој су све куће личиле једна на другу. Прољеће, мирисно и зелено. Дјетињство, то дивно безбрижно доба, ђед Перо и његова најслађа трешња. Никад сачувана, а толико чувана, баш као најљепша девојка. Било је у улици још трешања, није да није, али ни једна није била слатка као ова, зато је ђед Перо толико и чувао, тако смо ми мислили.
На примјер, трешња бабе Саве је била лијепа и она сама нас је звала да беремо колико хоћемо, само да не ломимо гране, али једноставно то није било то. Ићи код ђеда Пера у трешње је имало посебну драж.

Ђед Перо је био природно намргођен, све му је сметало, увијек спреман да нас растјера, да нам поквари игру, чак ни његови унуци, који су само за вријеме распуста долазили, нису били поштеђени. Једном ријечју терс. Баш зато красти његове трешње био је прави изазов.
Трешња је била у дворишту, да би се дошло до ње, морала се жељезна капија нечујно отворити, па на прстима низ степенице које су водиле у доњи дио дворишта, четвороношке испод прозора, а онда најбржи и најспретнији на трешњу. Трешње су се брале у подврнуту мајицу. Ево и сада ми срце убрзано куца, док само мислим о томе, а тек како је куцало тада.

Због трешања у мајицама у повратку нисмо могли пузити, па смо рачунали на брзину. Брзина којом смо ми напуштали мјесто злочина била је заиста на завидном нивоу, некад бисмо прошли неопажено, а некад би пљуштале псовке, пријетње, па и гађање опанцима. Бјежали смо колико нас ноге носе, никад нико није био ухваћен. Заустављали бисмо се тек на позиди, тако смо звали један потпорни зид, који кад сада размислим уопште није био далеко од ђедове куће. Тада би кренуо смијех, онај дјечији из срца, понављали бисмо псовке и имитирали ђеда како гунђа, јели трешње врло често и са кошпицама. Сутрадан бисмо његову кућу обилазили у широком луку.

Касније када сам одрасла, ђед Перо ми уопште није изгледао намћорасто као у дјетињству. Чак сам га једном и питала зашто нам је толико бранио трешњу.
– Па да би вам била слађа, чуј што? Ова саден дјеца и не долазе, рекао је некако сјетно, као да жали.

Звоно на вратима ме трзну и врати из ове дивне шетње по стазама дјетињства.
Отварам, на вратима стоје човјек средњих година и мој син.

– Добар дан госпођо.
– Добар дан.
– Је ли ово Ваш син?
– Јесте.
– Ухватио сам га са још једним дјечаком како ми краду трешње и можете замислити још каже мене је мама пустила. Краде и лаже.
– Не лаже господине, јесам га пустила.
– Како мислите пустили? Пустили дијете да краде, гледа ме у невјерици.
– Пустила, јер се укус украдене трешње не може купити, а ко га не проба мислим да нема појма колико трешње могу бити слатке, смјешкам се пријатељски.
Гледа ме збуњено и не смјешка се никако.
– Пустити дијете да краде још се смијати, сутра кад Вам га полиција буде доводила хоћете ли се и тад смијати ,тако васпитавати дијете, срамота, срамота! Ово задње срамота је нагласио изговарајући слово по слово.
– Моје дијете је васпитано господине, а то што је…
– Васпитано? Немате Ви појма о васпитању госпођо!
– А ви немате појма о животу господине више се не смјешкам пријатељски.
– Ја сам сада дошао и опомену, немој више никад да га видим у мом дворишту, јер сљедећи пут…
– Господине, нећете га видјети, сљедећи пут ће бити опрезнији, прекидам га и смијем се сада сама себи.
Одмахује рукама, несто псује себи у браду, помиње полицију и одлази.
– Него Лазаре, реци ти мени какве су биле трешње?
– Јој мајко, никад такве нисам пробао, слатке као мед.

Грлим га.
– Сљедећи пут и мени донеси, важи?
– Важи мајко
Обузе ме сјета, тај дивни топли осјећај, баш као у пјесми:

“Још и данас замирише трешња, у прољеће као давно прије,
Једна трешња данима далеко, тамо гдје ме већ одавно није…“