Прије 200 година Срби и црква су се жестоко борили против кромпира и називали га ђавољом биљком, батинама их Карађорђе натјерао да га прихвате

О корисности кромпира у људској исхрани није потребно говорити. Међутим, кромпир није лако заживио на Балкану.

Славни Доситеј Обрадовић је, дошавши у ослобођени Београд 1806. године из Земуна, понио са собом неколико врећа кромпира. Биле су то веома тешке и гладне године, па је Доситеј желио да се Срби прехране, нарочито преко дугих зима када им је исхрана била прилично сиромашна и када је становништво масовно умирало због тешке неухрањености. Док се искрцавао у луци, Доситеј нареди да се пажљиво поступа са врећама кромпира и да се одложе на тамно и суво мјесто.

И Карађорђе и остали чланови Правитељствујушћег совјета сербског нису били ни мало повјерљиви према кромпиру.

Доситеј зато нареди једног дана да се кромпир обари онако како је наложио и да се потом послужи у одаји гђе ће бити он са члановима Совјета. Када су донијели врућ кромпир, сви бјеху окружени тешком невјерицом те се нико, поред Доситејевог нуткања, не усуди да га проба, не само зато што нису знали како се једе, него и из страха да не буде којим случајем отрован (тј. да му неко од присутних тајно не ради о глави).

Виђевши да је враг однио шалу, Доситеј први посеже за кромпиром и стаде га љуштити пред свима и јести. Када су виђели да је овај навалио и на други, па на трећи и да му није ништа, и остали се осмјелише уз осмјехе да пруже руку и да узму по кромпир једући га управо онако како је то чинио велики Доситеј.

Доситеј потом каза Карађорђу да једну повећу врећу кромпира треба засадити и објасни му како се кромпир обрађује. Дошло вријеме и вађења усјева, а како је година била повољна и издашна, остало је кромпира и за нову садњу.

Године 1808. било је довољно кромпира да се подијели Србима и да се почне масовније садити.

Међутим, Срби из Београдског пашалука ни да чују да узму, а камоли да посаде то „ђаволско сјеме“ о коме су се већ увелико распредале свакојаке невјероватне приче.

Чувши да сељаци одбијају да приме и саде кромпир, Карађорђе изда наредбу у којој је стајало да се има свако казнити јавним бичевањем са десет удараца канџијом, уколико не преузме кромпир и његово сјеме.

Ни ова казна није могла натјерати непослушне сељаке да се прихвате гајења кромпира, поготово што су имали и отворену подршку необразованих свештеника који су са подозрењем гледали на кромпир као „на католичку подвалу“ и који су подржавали народне празновјерице и раширене приче.

Тек када су оборкнезови, као најодговорнија лица за стање у својим кнежинама, почели да добијалу батине због непристајања својих сељака да узгајају ову биљку, сељаци су почели да масовније гаје кромпир, али опет не својевољно, већ зато што су били присиљени батинама.

Тако се врло брзо кромпир раширио по Србији, а у народу се у то вријеме муњевито раширила једна веома поучна прича о Светом Сави, кромпиру и ђаволу, која вели следеће:

“Умоли ђаво Светог Саву да уговор начине и да посију кромпир, па онда што је у земљи то нека буде Светога Саве, а што је на земљи то да њему остане. Тако и учине. Посију кромпире, кромпири изникну, укаже се најпре чимина (бусен), потом цвијет и за њим и бобе. Видећи ово, ђаво стане пркосити Светом Сави. Но кад буде у јесен, онда чимина опадне и иструне, а Свети Сава повади кромпире па у трап. Надимаше се ђаво да пукне од зла видећи овако себе преварена и кајаше се што је са попом посла имао”.

(Академско друштво Српске; Извор цјеокупног текста: Предраг Мутавџић, Анегдоте и занимљивости са Балкана, Јасен, Београд, 2008, стр. 24-27)