Мати Христина родила се 1937. године у Коритима код Билеће, као Милојка Курдулија. Тридесет година касније са породицом се преселила у Смедерево, а 1970. у 33. години кришом је побјегла од куће и замонашила се у манастиру Манасија.

Како нам прича, љубав према Богу носи са собом од рођења а на њену одлуку да се замонаши највише је утицало то што је као мала, са само пет година, остала без оца кога су усташе живог запалиле.

“Остала сам сироче од пет година без оца, нас троје к’о троје пилића у гнијезду смо остали, кад је била погибија на Корићкој јами. Овдје је био пун омладински дом и школа. Мој покојни отац је био у школи, а омладински дом је на путу па су Турци људе товарили на камионе па гонили и бацали у јаму. А школа била близу Црне Горе, па су се Турци бојали да ће јавити неко Црногорцима па да ће ови ударити на њих. Па су их везали у ланце и живе изгорели. Мој покојни отац је тако жив на ватри изгорио”, присјећа се мати Христина најболнијег тренутка свог живота.

Још су јој каже у сјећању живе слике како одводе њеног оца, како га мајка моли да бјежи и како отац изговара своје посљедње ријечи: “Нека ђеца живе, ја нека гинем!”

Након очеве смрти, сјећа се мати, мајка им је једном приликом казала да сада имају само оца Господа Бога и удијелила им савјет да шта год радили и куда год се кретали увијек наду полажу у Бога, моле му се и поштују га.

,,Кад видите неки народ да иде против Бога, бјежите од њега. Боље вам је бити са Богом без цијелог свијета, него са цијелим свијетом без Бога, јер ће вам свијет увијек чинити зло, а Бог неће него само добро”, уковала је у своје срце те ријечи мати Христина и од тада до дана данашњег живи по тим начелима.