Српској држави војник треба само да за њу, када је душманин пред вратима, гине.
Када треба мало живети, отаџбина је много мање брижна.

О српским војницима су писане књиге и певане песме, њихово јунаштво је слављено широм света али, иронично, у Србији су након сваког рата војници дочекали страшну судбину.
Сетимо се само времена након Првог светског рата и тих слика како наши војници просе по улици и продају крвљу зарађена одликовања.

Средином деведесетих рат у БиХ је завршен а на Косову још није почео.
Али на другом крају света у Заиру, новембра 1996. године побуњеници из племена руандских Тутсија кренули су у оружану побуну против заирских власти.

Материјални статус српског војника је након сваког рата остао исти, заборављен.
Да не би просили попут својих предака из Великог рата, понуђен им је излаз и рат у Заиру.
Србија са Заиром има традиционално добре односе и већ у јануару ’97. године 150 бивших припадника ВРС је кренуло за Заир под командом Југослава Петрушића и Милорада Пелемиша.

Склопљени су уговори по којем је боравак српских војника у Заиру легалан, одмах добијају документацију да су запослени у заирској војсци и да са тим статусом носе униформу заирске војске.

Српски војник је тих година био најтраженији на свету и плаћан је сувим златом.
Плата у Заиру се кретала од 3-8.000 долара, зависно од чина, звања и врсте ангажмана у заирским операцијама
По уговору би у случају рањавања били лечени у Танзанији и Замбији а ако им ратна срећа окрене леђа и погину, породици се исплаћује надокнада од 100.000 долара.

Заирске власти су играле и на психолошку карту, јер наши војници нису црни, а то је повољна чињеница јер су зараћена племена дуго била у колонијалном статусу Европљана и према белцима имају страхопоштовање.

У Заир су отишли најспособнији официри и војници, пилоти борбених авиона, стручњаци за одржавање и опслуживање ваудухоплова, специјалци за обезбеђење аеродрома, стручњаци за руковање наоружањем, инструктори за обуку на терену, инструктори борилачких вештина и пешадијски борци за борбу на фронту.

Наша јединица је стационирана у избеглички камп „Тинги Тинги“, дуг 15 километара у коме је у сваком тренутку било 200.000 избеглица.
У кампу је у просеку дневно умирало 25 деце, у камп је сваки дан стизало 16 тона хране и воде а требало им је 150 тона.
Српски војници на челу са Петрушићем и Пелемишом ће наредних месеци спречити крвопролиће а из кампа спасити преко милион жена и деце и обезбеђивати камп од линије фронта која се налазила само 40 километара даље.

Убрзо је и друга група састављена од бивших припадника ВРС и резервиста 63. падобранске бригаде из Ниша стигла у Заир.
И трећа група од 150 војника била је спремна за пут али је војска Југославије обуставила даље слање људства јер је рат на Косову куцао на вратима.

Државна безбедност је тад преко наших војника повела званичну операцију продаје наоружања Заиру, новац од продаје је искориштен за одбрану КиМ а на крају се радило о цифри од 110 милиона долара које су наши војници донели у Србију.

Пелемиш је командовао са групом од 300 војника, од којих су 100 били Срби а остали војници Заира у Кисанганију, и ту су одмах почели проблеми и сукоби са војницима из Авганистана који су ратовали на страни побуњеника и знали су да се ту налазе они „Срби из Босне.“

Почетком фебруара 4.000 побуњеника је прешло реку Конго и напало наше војнике.
Пелемиш је са 300 људи успео потиснути противника 5 километара на путу од Кисанганија према Бафвасендеју и држати град све до 15. марта када је Кисангани пао тек након што су побуњеници довукли авијацију и додатно људство из Руанде и Анголе.
Срби су се последњи повукли тек сутрадан.

Џунгле Заира су у међувремену узеле своју прву жртву када је Ратко Турчиновић, потпуковник 253. ловачко-бомбардерске ескадриле, познате по имену „Курјаци са ушћа“, у свом јуришном авиону „Јастреб“, оборен у срцу Африке.

Рат у Заиру је највећи рат у модерној афричкој историји и однео је 5.5 милиона живота, најсмртоноснији је то модерни сукоб на свету после Другог светског рата.
Та цифра би била за милион и по већа да није било наших војника, који су само пресвукли униформе, сели у авион и већ се нашли на Косову где је почео нови сукоб за српски народ.

Пелемиш ће цели рат са својом 63. падобранском бригадом провести на граници са Албанијом, а некад и мало преко ње.
Навикао је он на униформу коју носи још од ’83. године, када је био припадник Специјалне антитерористичке јединице, претече данашњих „Кобри.“

Али и након рата на Косову, судбина се опет поиграла с њим.
У прљавим политичким играма, заједно са Петрушићем је оптужен да је планирао атентат на председника Слободана Милошевића.
Одлежао је годину дана у затвору након чега је оптужница пала у воду.

Исти тај Милошевић га је још 1991. године одликовао орденом за храброст за заслуге на вуковарском ратишту.
Следеће године по наређењу Радована Караџића одликован је орденом Милоша Обилића.

Учествовао је на свим ратиштима бивше Југославије, био је први командант Јуришног одреда ВРС, затим командант Другог одреда специјалне полиције Шековићи, а од ’94. године командант 10. диверзантског одреда, који је био под директном контролом генерала Младића и једина је јединица ВРС чији су припадници имали професионалне уговоре које су потписивали са Министарством одбране РС.

Изводио је диверзије на командна места, мостове и комуникације, већину времена проводећи дубоко у непријатељској територији.
Пред њим је Насер Орић оборио светски рекорд на 10 км који ни атлетичари из Африке до данас нису успели да оборе.

Врата стана на 11. спрату једног новобеоградског солитера 2009. године су развалили специјалци, дочекао их је само Мишин бунован малолетни син.
Била је то потера за јатацима генерала Младића, али је Мишо као искусан војник све предосетио и већ напустио Београд.
Касније је изјавио да би пре умро него открио где се налази генерал.

Ипак, када је генерал ухапшен, Мишо се добровољно пријавио да иде у Хаг као сведок одбране иако је знао да би тамо врло лако могао остати јер је био оптужен за „геноцид у Сребреници.“

Такав је био Миша с Пелемиша, села из никад покорених Шековића.
Патриота чија је биографија исписана борбама, ратиштима, јуначким подвизима…
Ратник на свим фронтовима…

Милорад Мишо Пелемиш 1964-2021.

Пише: Деан РС