„Српска Јованка Орленка“, „Женски ускок“, „Амазонка Херцеговачког устанка“

У бој са Херцеговцима је увијек ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха, а у бици код Љубиња проглашена је за најхрабријег борца.

Свједоци ових драматичних догађања на херцеговашком ратишту пишу: „У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове дјевојке која је жељела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дјела.”

Европски репортери извештавају да „у њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва”. На питање једног од њих да ли је овдје да као припадница Црвеног крста помаже рањеницима, одговара помало увријеђено:

• „Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!“
  Прије тога је Њемац Албин Куцбах, не зна се да ли као ратни извјештач или шпијун у редовима херцеговачких устаника, примјетио њен долазак у логор у залеђу Дубровника и у својим успоменама га овако описао:
  „…Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и жељела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.”
  А земунски лист „Граничар” у броју од 16. јануара 1876. године јавља:
  „Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.”
  Ко је заправо била Жана Меркус, својевремено слављена као „српска Јованка Орлеанка” и „српски Бајрон”? Одговор стиже захваљујући помним истраживањима холандског историчара и антрополога Ренеа Гремоа који је о њој написао монографију „Фатална ратна муза”, али и помоћи новинара и публицисте Бранислава Матића.

Рођена је октобра 1839. године у дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија на острву Јава, данас Индонезија. Пет година касније, послије смрти оца, породица се враћа у Холандију, а четири године касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен”. О дјевојцици и њеној браћи и сестрама бригу преузима стриц Сарл Гијом Меркус, свештеник протестантске (валонске) цркве. И то ће можда пресудно усмјерити њен живот и судбину.
У куци стрица завољела је Бога и смисао живота видјела у тежњи ка Њему. Већ тада јој је узор постала Јованка Орлеанка, толики да је одлучила да се ни сама не удаје. Кад је постала пунољетна, добија право на располагање огромним насљедством, купује имање код Арнема, далеко од такозваног грађанског живота, бави се јахањем, чита, помаже сиромашнима.

Крајем шездесетих година, међутим, распродаје имовину и креће на пут. Прво је то Њемачка, па Италија, а у Паризу је затиче француско-пруски рат. У Граду свјетлости „преживљава страшну пруску опсаду”, добровољно ради у амбуланти Црвеног крста, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник”. У главном граду Француске је и у вријеме успостављања Париске комуне, али 1871. године, сасвим исцрпљена, по савјету љекара, опет креће према југу и стиже у ослобођену и уједињену Италију.
У љето 1875. године потресају је, али због борбе против Турака и охрабрују, вијести о устанку у Херцеговини. Почетком наредне године већ је на бојишту, у првим борбеним редовима. У предаху војевања од војводе Миће Љубибратића захтјева да се под хитно набаве топови и за то одваја гомилу новца. Топови никад нису стигли…
Неколико мјесеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена с групом устаника”. С њом је био и војвода Љубибратић. На дугом путу, како је утврдио Рене Гремо, ухапшенике овацијама дочекују масе народа у мјестима од Сиња до Сплита, па онда све до Трста, клицући јужнословенској идеји, са све „славјанским тробојкама”.
Није познато како се Жана Меркус докопала слободе, зна се да крајем марта 1876. године стиже у Београд, на савско пристаниште, поново у мушкој херцеговачкој одјећи с црногорском капом на глави. Лист „Шумадија” извјештава да је „позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако стедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна”.
Разбарушени и често одушевљењу склони Ђура Јакшић објављује пјесму „Добродошлица Јованци Меркусовој”: „…Девојко дична / Јованко наша, не орлеанска… / Имена твога повести наше / Славу ће носит најсјајнији лист. / А рода једног ослобођенога / Благородности цућеш усклике: / Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
После опоравка, за Васкрс 1876. године, велика поворка с бакљадама у којој је било око шест хиљада људи кренула је од данашњег „Лондона” и стигла испред хотела „Старо здање” (преко пута Саборне цркве), где је одсјела и гдје се опорављала Јованка Маркусова, како су је звали Херцеговци. Ређају се говори и говорници. Професор филозофије на Великој школи Милан Кујунџицћ Абердар узвикује: „Слава теби, јуначице!” Захваљујући се с балкона „Старог здања”, Жана каже:
„…Изјављујем вам живу радост коју осјећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војвујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача…”
Србија и Црна Гора 30. јуна исте године улазе у рат за коначно ослобођење од Турака. Наредног дана Жана Меркус јавила се као добровољац, пошто је претходно Србији за ратне циљеве поклонила 2000 динара. Поређења ради, највећи прилог после њеног дала су браћа Крсмановић – 1000, а руски генерал Церњајев цијелих 60 динара.

Сећајући се свог дечаштва из тих дана, Слободан Јовановић, потоњи правник и историчар, записаше:
„…Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком…”

Почетком јула 1876. године Жана Меркус већ је на ратишту, на Дрини. Пре тога оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” А лист „Застава” не пропушта да забиљежи њено војевање:
„У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна… Прикључена је добровољачкој бригади…”
У борбама око Бијељине сукобила са се неодлучним генералом Ранком Алимпићем, „мајстором“ тактике „крени – стани – врати се“.
И онда је стигао телеграм – наредба с важног мјеста. Жана Меркус мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дјела да је „фрајла Меркус… просто један шпијун аустријски”.
Немоћна и већ сасвим осиромашена, враћа се у Европу. У Србији је одавно више нико, не бар јавно, не помиње. Један јунак је потрошен. Тако увијек буде код нас.Неки подаци указују да је у ритама стигла у Париз 1895. године, чак и да је неко вријеме живјела као бескућник под мостовима на Сени.
Умрла је почетком фебруара 1897. године.
О њеном гробу нико није бринуо. Све док тридесетих година 20. вијека генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, иначе пјесник и сликар, није успио да код градских власти издејствује да се гроб обнови и редовно одржава. Тако је и данас. Као што се у Србији и Херцеговини данас мало или, најчешће, нимало зна о Жани Меркус, тако се не зна ни ко плаћа одржавање и чување њеног гробног мјеста. Зна се само да на гробу стоји ознака да не смије да буде срушен и да мора редовно да буде одржаван. И то је, послије свега, нешто.
Њезин лик, осликан на камену, изложен је у Галерији Центра за културу Семберија у Бијељини. У Херцеговини, којој је дала много, барем да ми знамо, нема ниједног обиљежја. Ниједна улица се не зове по њој.
Можда је вријеме да се то промијени!

П. Милатовић/Херцеговац