Шта значи бити сујетан? Сујета или таштина је појам који има негативну конотацију. Када кажемо за некога да је сујетан то сматрамо негативном карактеристиком његовог / њеног карактера. Сви људи су сујетни, без изузетка, али се људи разликују у степену изражености њихове сујете. Када се у свакодневном говору каже за некога да је сујетан обично се мисли на некога са израженом, пренаглашеном сујетом.
Каква је сујетна особа?
Сујетна особа је:

1. преосетљива на критику и одбацивање
2. има изражену жељу да добије потврду од стране других људи
3. има ниско самопоштовање
4. чврсто се идентификује са својим егом и грчевито се држи те иденитификације

Сујетне особе су преосетљиве на критику. Оне сваку критику доживљавају интензивно, лично, као знак одбацивања. Ако критикујете сујетну особу она ће постати љута и повређена и осећаће се одбачено. Сујетна особа жуди за прихватањем и одобравањем од стране других. Сујетна особа је особа гладна љубави. Сујетна особа се осећа невољено а не уме да воли себе у задовољавајућој мери. Зато она тражи потврду своје вредности од стране других људи. Споља може деловати арогантно, надмено и самоуверено. Док изнутра се осећа несигурно, повређено, усамљено, одбачено, бесно и празно.

Зашто је сујета “сласт за его”?
Када сујетна особа осваја друге људе, добија њихове комплименте и дивљење, она процвета. Осећа се као да је на седмом небу. Ти узбудљиви, екстатички осећаји моћи, личне вредности и прихваћености дижу њен его у небеса. Осећај личног тријумфа је јако узбудљив, пријатан и ексицитирајући као дрога. Особа лако постаје зависна од њега и тешко га се одриче. Проблем је у томе што сви ти осећаји (као и сви други) не могу да трају дуго. За сујету важи позната народна изрека: ко високо лети, ниско пада. Када престану аплаузи, дивљење и прихватање, сујетна особа остаје без своје душевне хране и поново запада у стање апатије, умерене и хроничне потиштености (дистимије), која може бити праћена повременим епизодама очаја.

Зашто је сујета “отров за душу”?
Сујета је “отров за душу” јер спречава природан капацитет особе да се развија и достигне свој крајњи циљ личног и спиритуалног развоја а то је слобода од ега. Слобода од ега не значи губитак ега, јер је то немогуће. Слобода од ега значи дистанцирање од ега, свест да его постоји али да је его само его а не суштинска одлика нечијег идентитета. Его је само филтер кроз који посматрамо себе, друге и свет. Иако имам его ја сам много више од њега.

Од чега се састоји его?
Его је дечија и културна творевина са којом смо се идентификовали током развоја. Его се састоји од низа културних и породично условљених вредности, улога и идентитета. Его не можемо разорити нити избрисати из нашег ума, али га можемо превазиђи. Можемо се издићи изнад њега, тако што ћемо увидети да его није суштина нашег бића. Свако има его али нико од нас није его.
Сујетна особа је особа која је центрирана на свој его. Она не види да она може да постоји изван свог ега. Зато је тако фрагилна и преосетљива. Докле год особа верује да је она его, она неће бити у стању да себе прихвати безусловно и ослободи себе ропства сујете.

Када особа безусловно прихвати себе она осећа душевни мир, спокој, целовитост, радост и искрену љубав према себи, другима и свету. То је љубав без очекивања и интереса. Волим зато што постојим а не зато што желим да поседујем нешто или некога. Када особа схвати и доживи да није свој его она више не жуди за прихватањем од стране других. Више не тежи савршенству. Може слободно и удобно да живи у својој кожи јер се више не идентификује чврсто са својим его програмима, стеченим идентитетима и уверењима. Таква особа је свесна себе, али је и даље несавршена. Али то више није проблем. Несавршеност јој не смета, јер се више не везује за его.

Основни его програм је: вредиш онолико колико те значајни други прихвате и потврде. Када постанемо свесни тог програма и престанемо да га следимо, постајемо слободни од ропства сујете. Его програм је онај у који верују деца. То је програм коме смо научени и тренирани од рођења па све до одраслог доба. Его програм каже: буди оно што други кажу да ти јеси, они боље знају од тебе какав си и колико вредиш. То је наравно илузија. Ко може да вас боље зна од вас самих? Не може нико.

Како можемо превазићи его и сујету?
Тако што ћемо завирити у себе и потражити одговоре изнутра. Које одговоре тражимо? Тражимо да одбацимо илузије о томе ко верујемо да јесмо. Када одбацимо те илузије остаје оно то стварно јесмо. То се не може описати речима јер то није концепт већ доживљај. Доживљај да нисмо его ослобађа и уводи нас у свет праве самоспознаје и унутрашњег мира.

Др Владимир Мишић, психолог и психотерапеут