Цвети увек падају у недјељу, дан након Лазареве суботе (Врбице), шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Ускрс.

Установљен је у Јерусалиму крајем IV века као успомена на посљедњи, царски и свечани улазак Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету. Том приликом народ га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

У Србији су Цвети и историјски празник, пошто је тог дана 1815. године почео Други српски устанак против османлијске власти.

Обичај је да се на Цвети бере цвијеће, али се не уноси у кућу, него се оставља у дворишту у посуди са водом.

Вјера и обичаји
Цвети се славе у свим хришћанским земљама, али са незнатном разликом у обичајима. Та традиција нарочито је развијена у Србији гдје се о овом празнику веома водило рачуна.

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија с палмовим гранчицама или врбама. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Уочи Цвети дјевојке и дјеца одлазе у поља и беру цвијеће. Најчешће велике цвјетове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави, врбове гранчице, да сви буду напредни.

У неким крајевима се убрано цвеће не уноси у кућу већ се оставља у посудама са водом у дворишту да преноћи. По градовима међутим, где људи махом живе у становима, развио се обичај да се букети ипак доносе у собе, потапају у воду са златним и сребрним прстењем и да се том водом дјеца умивају.

Вјерује се да онај ко први стигне и убере цвијет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно вјерује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвијећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га дјевојци.

У Шумадији момци и јевојке се окупљају дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови.

На Цвети се избегавало сађење поврћа, нарочито дулека и бораније, да не би само цвало а не давало рода.

Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере. У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере

Српскаинфо