Млазни авиони, хеликоптерске јединице, мотори и коњица, снајперисти на врху зграда, полиција, БИА, змије кобре, 35 блиндираних возила са затамљеним стаклима и ротацијама, обезбеђење са слушалицама у ушима и специјалне јединице са дугим цевима и пиштољима око бутина.

Да јавност не би помислила да је ово некаква војна парада и демонстрација силе према већ преплашеном народу, нашло се мало места за фолклор, хлеб и со, чисто реда ради.

Није Кремљ већ Бањалука, дана 22. априла 2021. године, на дан када је град ослобођен у Другом светском рату 1945. године, а окупаторске снаге се повукле у правцу Градишке.
71 годину касније Бањалука је блокирана а до те исте Градишке се осећа гужва због затварања транзитног пута, како би свита са 35 аутомобила дошла до свог циља.
Бањалучанима је у саобраћајној гужви остало једино да машу хеликоптеру.

Још од Аранђеловдана 1918. године када је мајор Драгољуб Бајаловић са српском војском умарширао у Бањалуку и након 400 и више година донео слободу српском народу од турске и аустроугарске окупације, овакво обезбеђење није виђено а кроз град на Врбасу су продефиловали многи званичници.

Познато је да Џорџ Вела, председник Малте, свако јутро пре посла доручкује у локалном ресторану са својим комшијама.
Председник Уругваја Хозе Мухика је живео на својој фарми у Монтевидеу и старом бубом је ишао на посао.
Недавно је председник Холандије снимљен како на посао иде бициклом, а аустријски председник Александер Белен од почетка мандата користи подземну железницу.

Можда је проблем што ми немамо подземну железницу па је зато пре недељу дана министарка спољних послова БиХ Бисера Турковић отишла у шопинг са 2 аутомобила и 6 припадника обезбеђења који су јој гурали колица док је куповала намирнице.
Нема никакве разлике између БисерКиног обезбеђења и овог у Бањалуци, осим да им је заједничко име бахатост.

Бисерка се касније правдала да она по закону мора бити под пратњом 24/7, чак и кад обавља приватне обавезе, вешто прескачући онај члан закона који каже да се пратња може и одбити.
Какав ће изговор наћи елита из Бањалуке, која је засенила Путина и Трампа заједно, тек треба да видимо.

Након свега виђеног обичан грађанин само може да се запита, да ли се то они некога или нечега плаше па им је потребно оволико обезбеђење…
Можда је на ово питање већ одговорио велики Данило Лазовић у филму „Јагода у супермаркету“ са реченицом:
„Зато што смо много за*ебани.“

Ако један председник тамо у свету може да се вози на бициклу и доручкује са својим народом, шта њих спречава да то исто ураде…
Ја мислим да је оволико обезбеђење ту да их заштити од широких народних маса које би да их загрле и пољубе, а они им не дозвољавају јер хара смртоносан вирус…
Ви закључак извуците сами…

Након што му је Трамп поклонио кључ Беле куће, написао тајну поруку и шапнуо на увце да га чека у Овалној соби у 11п.м, након Лепосавића, Лесковца, Владимираца, Сврљига, Лознице, Александровца, Трстеника, Новог Пазара, Крупња, Шапца, Требиња, Козарске Дубице, Малог Зворника, Сокоца, Мркоњић Града, Дрвара, након почасног доктората Универзитета у Бакуу и награде Златни лав у Венецији, Вучић је постао и почасни грађанин Бањалуке.

Пратећи свечану академију јуче у Бањалуци, видела се једна бламажа у протоколу и бонтону, једна непрофесионалност која је и ствар кућног васпитања.
Дечко који је Вучићу уручивао повељу почасног грађанина, први му пружа руку као на вашару, иако је нижи од њега по хијерархији и рангу.

У том тренутку градоначелник тог истог града седи иза и аплаудира, што је без преседана у светској политици.
Све су ово битне ствари у дипломатским круговима у целом свету, где је протокол неизмерно важна ставка.
Али, оставимо сад то по страни…

Доста битнија је прича која се форсира последњих дана, па и на јучерашњој церемонији, а то је рат.
Тачније, рат нико и не спомиње осим самих политичара и њихових плаћеничких новинара који морају да пишу шта им се нареди и да их питају шта им они напишу.

Новинари данас преживају јучерашњи дан, гледају ко је кога поздравио и ко је крај кога седио, тркају се ко ће написати бомбастичнији наслов.
А неки од наслова су „Не пада нам на памет да ратујемо изјавио је Вучић“, иако о рату нико и не прича осим њих самих.

Ја сам синоћ ушао на Јутјуб да погледам видео о свечаној церемонији кад ме пре видеа дочекала реклама од 7 секунди на којој пише „Република Српска не жели рат.“
Истовремено Бакир Изетбеговић даје изјаве како ће ако дође до рата бити у првим редовима и стајати испред људи.

Наша јавност мора да зна да се овакава серија организованих изјава и медијских бомбардовања ратом може радити само у договору свих страна и њихових медијских кућа.
Они у ствари муте воду да изгледа дубље.

Исти тај Бакир Изетбеговић је 1992. године имао 36 година, дакле, био је у најбољим годинама да обуче униформу, узме пушку и оде на фронт, али он је побегао у Истанбул док се ситуација у Сарајеву мало не смири, и рата се сетио сад након 30 година.

Баш тад, док је Баке у Истанбулу врућу јагњетину заливао хладним пивом и пушио наргиле, настала је афера „Врећа злата за Бакира.“

Те ’92. године његова мајка Халида је у Саудијској Арабији прикупљала помоћ за Армију БиХ, камера је снимила пуне вреће новца, злата и других драгоцености.
Халида није чекала да се камера угаси па је излетила са реченицом:
„Е ова врећа злата је за мог Бакира.“

Прошло је 30 година, залихе злата су при крају па би сад са својим коалиционим партнерима најлакше било исценирати некакав сукоб.
Још када им се љуљају столице у које су пустили дубоко корење и кад се помене Закон о пореклу имовине, е ту само рат може да их спасе.

У том рату предлажем да учествују они са својим члановима породице, нека са својим авионима и са својим наоружаним обезбеђењем оду негде далеко и пушкарање може да почне.
Народ ће да навија уз кокице и пиво.

Српске мајке у црним марамама, синова за ратовање више немају…

Пише: Деан РС