Постоје на стотине ријечи које само у Мостару можете чути; чак и у најближој околини се неке од тих ријечи не користе, а камоли у осталом дијелу Херцеговине, Босне и шире.

Само рођени Мостарци могу осјетити прави смисао и вишезначајност тих ријечи, а ми остали само можемо да се претварамо да их разумијемо и да покушавамо да их понекад и то обично неприкладно примјењујемо у свом говору.

И поред свега тога ја ћу се усудити да предузмем самоубилачку мисију и покушам да рођеним Мостарцима опишем значење једне од тих карактеристичних ријечи, додуше не најрјеђе јер се та ријеч често користи и у осталим дијеловима Босне и Херцеговине, али са мало упрошћенијим значењем у односу на оно мостарско.

Прво читаоцима морам да се извиним због тога што на својој тастатури, а нажалост и у нашој азбуци или абецеди немам слово које је звучно тамо негде између “ч” и “ћ”. Није ни то баш тачна одредница, али је свакако најближа за то слово које не постоји, а потребно је за глас који итекако постоји (у Мостару наравно). Због тога ћу ја у предметној ријечи некада користити “ч” а некада “ћ” и то да знате неће бити грешка у куцању него моје свјесно признавање немоћи што немам оно између што ми толико фали за право приказивање овог појма.

Вјероватно су неки на основу овога већ наслутили о којој ријечи се ради: “ХАБЛЕЧИНА”.

Сигурно је да постоје хиљаде могућих објашњења шта значи ријеч “хаблећина” зависно од тога кога питате; и опет вјероватно је да су сви они у праву. Али…

Неко ће вам на прву рећи: будала, велика будала… ма будалетина. И биће добрим дијелом у праву. Да кренемо редом: ако прихватимо да је основа те ријечи једна краћа, подједнако маштовита и језгровита ријеч “блечак” (овдје нема дилеме; само је “ч” чак и у Мостару), онда по оном помално дебилном лику са ћелавом главом, а сиједом брадом и брковима (мислим на Вукајлију – немаштовитог тумача сленга, а не на Вујаклију), блечак се користи у централној и југоисточној Босни. Појам означава обично особу мушког пола, која се понаша и реагује наивно, исхитрено, понекад „глупо”, гласан је, живи у свом свијету, најчешће воли пуно да прича и углавном бесмислено лупета. Више је као доброћудни тумор…

Да пробамо да схватимо како је настала реч блечак. Знате вјероватно да могу бити два коријена те ријечи: када бленете у нешто глупаво полуотворених устију и када неко блеји, не зато што му је досадно него што баш не пати од вишка можданих вијуга. Ако на тим основама градимо ријеч блечак, онда је, јел’да, сасвим нормално да у народској градацији већи блечак буде блечина; знате оно простодушно и добронамерно када за некога желите рећи да је будалетина, онако за стандарде. Међутим, ако уздигнете руке изнад главе изненађени количином глупости и будалесања од некога, онда спонтано узвикнете: “Ха…блечине!”, у смислу да тако големе будалетине дуго нисте видјели; ако сте још уз то и Мостарац онда наравно да на крају испадне “ХАБЛЕЧИНА”, али оно са оним звуком између “ч” и “ћ”. Што ће рећи нешто као будалетина “на квадрат”.

То би, рецимо, било то; звучи логично зар не? Али, да ли је довољно? Ако се вратимо на споменутог сједокосог шарлатана Вукајлију онда морамо рећи и због чега су тамо оне тачкице на крају реченице. Када је већ за блечка рекао да је као доброћудан тумор, шта му је требало да у наставку за хаблећину каже да би могао да буде као злоћудни тумор!? Ту сам га одмах дисквалификовао као познаваоца сленга; посебно Мостарског. Свако нормалан би овђе стао јер нису потребна додатна тумачења; али за мене, доконог мазохисту који прижељкују масакр и разапињање од стране свих правих Мостараца, сва ова објашњења су некако штура и ограничена.

Читав један сегмент значења ове ријечи недостаје и то нажалост не могу да објасним другачије сем индиректно на једном примеру: …

Набављали смо високо софистицирану линију пресераја са електронском регулацијом од познатог њемачког произвођача “Мухлер”. Када је постављање линије било у завршној фази посјетио нас је технички директор те фабрике; иначе један од изумитеља те софистициране скаламерије; инжењер машинства и доктор електронике, госп. Јенс Баумгартнер, познат у научним круговима Немачке. Елегантно обучени и намирисани мршави педесетогодишњак више је личио на паришког бонвивана него на уштогљеног њемачког доктора наука. Када је прегледао линију замолио ме је да га одведем до алатнице да би лично видио на који начин ми мислимо да одржавамо те иначе скупоцијене алате за дубоко извлачење.

Не желим овдје да наводим имена сјајних мајстора, алатничара који су га са поштовањем дочекали у радионици, али ћу рећи да је заједно са мном у његовој пратњи био и покојни Велија Беговић, ријетко виђена људина неисцрпног духа, који је као технолог био задужен за пресерај. На “банку” у углу радионице је још увијек тихо радио мали транзистор из кога се чула пријатна музика.

Госп. Баумгартнер као искусан свјетски човјек је вјероватно желио да опусти атмосферу и показао је интересовање за тај транзистор. Био је то јефтини руски транзистор, мало мањи од стандардне цигле, марке “СЕЛГА” који је као и већина тадашњих руских апарата, доњом половином био увучен у тамносмеђу футроле од јаке говеђе коже. Руси у то вријеме као да су очајнички жељели да технички заостатак за западом у аудио и осталим уређајима надокнаде тим детаљима, па су те апарате без праве потребе просто “облачили” у квалитетне, јаке кожне футроле (ко од вас није у младости имао руски “Зорки” или “бар “Зенит” у кожној футроли која као да је требало да заштити и од топовског удара).

Наш Јенс је љубазним осмијехом упитао да ли може то да погледа јер га је очигледно занимало и тада смо Велија и ја присуствовали заиста ријетко виђеном догађају: Др. Баумгартнер је извукао транзистор из кожне футроле и он се утишао; затим га је вратио назад у футролу и он се појачао. За тренутак је застао и то је поновио још неколико пута; стално се дешавало исто. Погледао нас је озбиљно и онда почео да ми објашњава како је то очигледан примјер теорије о усмјеравању звучних таласа; показивао ми је како, уствари, када уређај врати у футролу онда су звучни таласи усмјерени кроз зумбирану – перфорирану кожу и због тога се звук појачава, и обрнуто.

Једва сам задржао озбиљан и пристојан израз лица и захваљивао богу што мајстори окупљени око нас не разумију језик. Наиме ко год је тај транзистор “СЕЛГА” једном имао у руци знаће о чему се радило. Уређај је са лијеве бочне стране при дну имао нарецкани точкић за укључење и регулацију тона. На кожној футроли је био изрезан правоугаони изрез кроз који је тај точкић вирио у нормалном стању. Када уређај повучете из футроле она додирује точкић и тон се снижава, када га поново враћате у футролу она опет додирује точкић, окреће га у супротном смијеру и звук се појачава.

Толико о поштованом доктору наука који је можда желио заиста непотребно да се похвали и као зналац акустике. Успио сам да останем озбиљан, али сам иза себе јасно чуо Велију како згрануто изговара: “Аа, хаблећине мајко моја….”.

Е то би било нешто од оног додатног сегмента који ми фали у објашњењу појма “ХАБЛЕЋИНА” илити “ХАБЛА” од миља, што је још једна веома инвентивна мостарска градација.

Ако сте ме уопште разумјели шта сам желео да кажем.

П.С. О човјеку људини, виспреном и лудо духовитом, а ријетко насмијаном Обеликсу Мостара, покојном Велији Беговићу сам написао причу, али је сувише лична и трагична да бих је подијелио са другима.

Пише и слика Миодраг Милићевић; ФБ: Приче кроз Мостар и Херцеговину