„ТРИ ПРИЧЕ“ о Требињу

Прича прва

Хоћеш да ти причам како никада нећемо ићи у Требиње?
И како нећемо свратити код оне бабе десно да купимо мед
И како нам она неће насути сок од руже?
Хоћеш да ти причам како нећемо брати дудиње у Беговој Авлији
И како ми нећеш упрљати бијелу хаљину прстима од дуда,
А онда ме нећеш одвести у Дубровник да ми купиш нову још љепшу?
Хоћеш да ти причам како нећемо бројати звијезде изнад Леотара
И како ме нећеш огрнути јакном кад постане хладно
И како баш тада нећу наслонити главу на твоје раме?
Хоћеш да ти причам како ме нећеш љубити на старом мосту
Док ријека тече као вријеме које нисмо имали?
Хоћеш да ти причам како нећеш бити љубоморан на конобара
Који ми се цијело вече смјешка и пречесто мијења пепељару?
Хоћеш да ти причам како ми нећеш гријати хладне руке,
Хоћеш да ти причам како се никада нећемо будити заједно
И имати мале јутарње ритуале које имају парови?
Хоћеш да ти причам како ти за рођендан нећу поклонити Капора?
Хоћеш да ти причам?
Хоћеш да ти причам како ме неће нервирати твоја бивша.

Која ти се пречесто јавља јер сте остали баш ок…?
И како јој нећу кријући гледати профил, тражећи твој лајк?
Хоћеш да ти причам како не може бољети нешто чега нема?
Хоћеш да ти причам како ме никада нећеш водити у Требиње?

Прича друга

Не знам да ли знаш, али ишли смо у Требиње?
И не знам да ли сам ти већ рекла или бар шапнула да је то било најљепше парче ове вјечности?
Пили смо кафу, под Платанима
Испробавао си сиреве на пијаци док ниси осјетио да стварно постајем нервозна
Јер ти то некако увијек препознаш, на прву
Не знам да ли знаш, али за ручак смо јели јагњетину?
Ону, коју сам ти давно рекла да ћеш једном морати да пробаш
Пили смо Шардоне
А наздрављали смо погледима, без ријечи, као онда, знаш већ кад
И не знам да ли сам ти тада рекла, зато сада хоћу да искористим прилику
Да много волим да те гледам док једеш
И док намјешташ наочаре кад ти спадају на носу
И како гестикулираш кад ми препричаваш нешто јако важно
Као на примјер Thanksgiving dinner из „Мириса жене“
Не знам да ли сам ти причала али ишли смо у Требиње?
На Црквини сам те опет замолила да прочиташ Песму жени
Јер ми је и даље нејасно како је то раније ниси читао
Јер си ти прочитао баш све, и знаш баш све.
И зато сам толико уживала слушајући те и у нашим дугим шетњама
У којима смо жељели да дотакнемо сваки кутак мог Требиња
које је сада признајем по мало и твоје
И не знам да ли сам ти причала
Да смо ишли заједно у Требиње
И да се неки снови остварују кад се само очи затворе?

Прича трећа

„За Тању

Не знам да ли знаш али био сам у твом Требињу. Наравно да сам ишао мојим мотором који још увијек немам и наравно да ти нисам јавио да долазим. Паркирао сам испред твоје куће, за коју не знам гдје је, скинуо кацигу и јакну и чекао да видим твоје родитеље, које не познајем, да у чуду погледају кроз прозор и да се питају зашто се њихова ћерка, кроз сузе и смијех толико радује неком незнанцу.
Тад када сам дошао у твоје Требиње испунио сам обећање које сам ти дао онда када си ми причала о њему као најљепшем граду икада. И ја сам се тад заљубио у Требиње које никада нисам видео а у ком са са тобом био.
Не знам да ли знаш али тада када сам изненада дошао у твоје Требиње, небо је било ведрије него иначе мада си ми рекла да су звезде на требињском небу ближе него у другим градовима. Тад када сам дошао, и ако никада нисам био, сазнао сам зашто је тешко одлучити се за сир на пијаци, зашто је кафа са ратлуком под Платанима посебна и зашто је херцеговачка јагњетина без премца.
Тада када сам био у твом Требињу схватио сам зашто је тако лако вољети те и зашто је твоје Требиње по мало и моје.
Не знам да ли знаш али био сам у твом Требињу и сазнао сам да тај град заиста јесте посебан.
Нису Платани, није ни Требишњица, ни Леотар, ни сир, ни мед, ни јагњетина… Посебно је то твоје Требиње, у ком никад нисам био до тренутка када сам са тобом отишао, због твоја два зелена ока, зелена су вјеруј ми, сама си рекла да све знам, због твоје широке душе и због тога како ме гледаш и како ме видиш. И када се у нашим дугим требињским шетњама поново сјетно загледаш у небо изнад Леотара и када ти се усне скупе, онако како само твоја мајка и ја видимо, ако тада буде тешко, тада треба само још више вољети …“

Написали: Снежана, Тања и Он

Извор: Херцеговац


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО
Након избора у Херцег Новом: Власт се може формирати без ДПС-а и ДФ-аСкинули српску тробојку и подигли заставу АлбанијеКОМЕМОРАЦИЈА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Обиљежавање Дана сјећања на жртве усташког злочина у ЈасеновцуЦрногорски ватерполиста демантује: Крштен сам у цркви Светог Николе, родбински сам везан за оца Немању Кривокапића…Котор: Ватерполиста уринирао на цркву, вријеђао свештеникову супругуДанијел Михић: Ако се на ове људе оглушимо, Страшни суд ће за нас бити формалност.Новинарка Јелена Денда Борјан: “Они чији рад критикујете познају вас и вашу породицу и не презају од тога да покушају да вас застраше или уцијене”„Магла у мозгу“: Србин, а светски стручњак, открива мало познату последицу ковида /ВИДЕО/Медојевић оптужио О. Гојка Перовића да „злоупотребљава Цркву и увлачи је у прљаве игре страних центара моћи“Демократски Фронт: „Сигурни смо да нам се Јоаникије у себи искрено диви“