Преле су стара љубињска породица. У ствари били су стара љубињска породица. Данас их више у Љубињу нема. Неки се раселише а неки у ратовима изгинуше. Последњи од њих Чика Никола-Нико, весели старац и заштитни знак љубињске чаршије умро је прије неколико година. У прошлости породица Прело бијаше позната по казанџијском и калајџијском занату.

Извјесни Јово Прело поклонио је Цркви Рођења пресвете Богородице бакарни котлић 1895. године. У њему су свештеници светили воду за Богајављење и из њега шкропили новокрштене. Све тамо до 1941. када је неко нетрагом однио бакарни котлић.

Много је тога нестало 1941. у Љубињу, а највише глава, па је стари бакрени котлић заборављен, о њему се није ни мислило. Спашене су црквене књиге, спашена је скупоцјена литија, дар Луке Радоњића Гувернадуревића као и вриједно оковано Јеванђеље из 18. вијека. Kотлића тешко да се ко и сјећао. Пролазиле су године, деценије, Љубиње више од десет година није ни имало свештеника. Понекад је у парохију свраћао архимандит Симеон Биберџић, у народу знан и зван као” Поп Слобо”., који је чешће кришон него јавно, крштавао и вјенчавао.

Некада осамдесетих година прошлог вијека, Митар Kосовић из Попова Поља, шетао је дубровачким страдуном. Разгледао је излоге, гледао силан свијет који се шетао улицама дрвне Рагузе. Свратио је у некакву радњу, у којој су се продавали разни антиквитети и сувенири. Поглед му је привукао један стари налупани котлић. Угледао је натпис Јове Преле који казује да је то његов прилог љубињској цркви. Митар се није годио са трговцем, журно је платио цијену која је тражена, платио би и да је била многоструко већа. Журно је напустио зидине старога града, сјео у аутобус и кренуо ка Љубињу.

Тако се стари бакарни котлић поново вратио цркви којој је био намјењен. И данас свештеници у њему свете водицу и из њега водом шкропе вјерне, а он стоји као спомен на Јову Прелу и Митра Kосовића те на врјеме кад је човјек човјеку био вук. У Љубиње су се након рата многи нису вратили. Своје кости разасуше по разним бојиштима многи војници Не врати се ни оних скоро 600 несрећника погубљених на стратиштима од Љубиња до Јасеновца, Госпића и Пага. Али вратили су се преживјели војници разних војски и ратни заробљеници из Италије, Њемачке и Грчке. Вратило се и оних неколико мученика из Јадовна и Јасеновца што их спаси Дијана Будисављевић.

Kотлић нам се вратио последњи, иако га се нисмо сјећали, много смо му се обрадовали.

Раде Ликић/Наша Херцеговина