Причају ми људи како подржавају одређене функционере јер су им, пазите сад, помогли да оду на операцију!!! Радиш цијелог живота, уплаћујеш хиљаде у фонд здравственог осигурања и послије мораш да молиш некога да ти помогне да одеш на операцију и преживиш.

Замисли да ти неко отме кућу, натјера те да живиш на улици, па те касније великодушно пусти да једну ноћ преноћиш у својој кући и ти га због тога сматраш добротвором!

Изгледа да је главни проблем у томе што ми мислимо да држава не припада нама и да ништа нисмо заслужили. Као да овој држави нисмо дали хиљаде и хиљаде марака пореза, режија и чега све не. Да не причам о литрима крви које су јој дали они прије нас. Треба нам веза да дођемо до љекара, да се закажемо за магнетну резонанцу, да непокретан човјек добије транспорт санитетом.

Сви ви којима је ово нормално, вратите се на почетак текста и читајте укруг колико год је потребно. Све док вам из главе не испари оно чувено „Ћути, може и горе“.

А може и боље. Само је потребно да сваком бахатом државном службенику, од дрских шалтерских радница до бахатих министара јасно и гласно кажемо да су плаћени из наших џепова и да им то радно мјесто можда јесте „дао“ неки партијски баја, али да плату дајемо ми.

Пише: Бојан Милићевић / Леутар.нет