На београдском Природно-математичком факултету студенти су га питали колико је 5.354 помножено са 3.653.
19.558.162, одговори, матира их у три секунде, а студенти га дигоше на руке и кренуше према хотелу Метропол.

Радници Кијевског филмског студија снимали су филм о натприродним могућностима човека и обратили се Шаховској федерацији да сниме фантастичну шаховску сесију.

„Ми се тиме не бавимо али пробајте да разговарате са Таљом“, добили су одговор.
Таљ је одмах пристао и одиграо симултанке на слепо на 38 табли, седећи у изолованој соби и ништа не записујући.
Тако нешто може само шаховски геније, један од милион.

Михаил Таљ, у математици је био толико добар да је бројао до бесконачности, био је осми шампион света, тада најмлађи, одиграо је више од 3.000 турнирских партија.
Шаховски ванземаљац, који је бежао из болнице и стизао на турнире, жалећи што у једној партији не може да оствари бар четири мата.

Говорио је 7 језика и велемајстор постао у 13. години, у Београду су га звали „чаробњак из Риге“.
Био је боем, тукао је коњак а цигарете убијао, пушио је 3 кутије „Кента“ дневно.
Често је играо против правила и његов начин игре су називали немогућим.

У другој половини лета 1936. године у Риги је било веома вруће.
Ида Таљ је била у седмом месецу трудноће када јој је позлило, родила је сина Михаила пре времена који је на десној руци имао само 3 прста.

Миша ће школу завршити са 15 година а шах је почео играти у седмој, што га је потпуно освојило.
Имао је феноменално памћење, за ноћ је читао две књиге дебљине по 600 страна.

Новинар Јаков Дамски је посумњао да он чита књиге, већ да их само прелистава.
Миша набрзину прочита књигу дебелу као 3 шаховске табле, и рече Јакову да окрене било коју страну и прочита само први ред.
Само први је и прочитао, а све остало је Миша сам цитирао.

1957. године Миша је покорио свесовјетски шаховски Олимп, постао је државни првак у својој 21. години.
      У Ригу се вратио као херој, и сазнао да му је умро отац.

На нервној бази одузимају му се ноге, два месеца није ништа јео.
Ида тад одлучује да га одведе на традиционални омладински турнир у брзопотезном шаху, знала је да га само шах може подићи на ноге.

Болничари су на носилима изнели Мишу на трећи спрат и поставили га на столицу.
На турниру је имао резултат 17 од 17, након чега се у потпуности опоравио.

Две године касније путује у Швајцарску па у Југославију на турнир кандидата за светску круну, то је била последња степеница до светског шаховског Олимпа.
У Београду нико од тадашњих шаховских великана у Миши није видео озбиљног противника.

У партији са Василијом Смисловим, Миша је нагнут из публике у свом стилу жртвовао краљицу, а на 26. потезу Смислов је био приморан да призна пораз.

Великог Фишера је такође победио неколико пута, након чега је Фишер једном приликом и заплакао.
У том тренутку се по Београду пронео трач да Миша хипнотише своје противнике, збуњује им мисли, и тера их да размишљају о голим женама.

Пал Бенко је за партију са Мишом ставио црне наочаре како га овај не би гледао у очи.
Ни то му није помогло, Миша је завршио партију патом и постао победник турнира у 23. години.

Из Југославије се у Ригу вратио као великан, као вечити победник и херој.
Али тада је тек играо најважнију партију у свом животу, његов лични турнир са Сали Ландау, његовом Сашком, где је постављена шаховска замка њему, победнику.

Партија са Сашком се завршила код матичара 19. априла ’58. године где се, као на табли, са њом оженио на превару, када ју је одвео у општину само на минут.
Тамо их је дочекао кум, цвеће, машне и црвени тепих, чак ни своје презиме Ландау није успела да одбрани.
Миша по први пут није жртвовао своју краљицу…

После победе у Југославији, Миша је добио право да игра са светским прваком Михаилом Ботвиником, „Патријархом“ светског шаха.
Партија за титулу првака света играла се у марту 1960. године у Москви у „Пушкиновом позоришту.“

Ботвиник није на табли могао да изађе на крај са проблемима и Мишиним комбинацијама.
Патријарх шаха није био спреман на овакав обрт и победа је била више него убедљива.
Миша је са 24 године постао првак света, уз то најмлађи икада.

Рига је овог пута дочекала Мишу као свеца, на дочек није дошао само онај ко је био у затвору и у болници.
Тада је Миша доживео да га после Београда опет носе на рукама, само што су овог пута са њим носили и цели аутомобил, који је тад и разлупан од весеља, али је Летонија Миши поклонила стан и други аутомобил.

Леп живот у луксузном стану је кратко трајао, након једне свађе Сашка се иселила а Миши одмах поново отказују ноге и јавља се проблем са бубрезима.
Тек након што су се помирили и добили сина Геру, он се опоравио.

Недуго затим Ботвиник тражи реванш меч али Миша је због срчаног удара предложио да се меч одгоди, али Ботвиник га оптужује да лаже и тражи болничку документацију.
Миша се увредио и прихватио дуел.
У мечу који је пратио цели свет, он се кретао по сали као тигар у кавезу.

Пушио је цигарету за цигаретом и стално тражио да му сипају коњак.
Пре сваке партије је примао инјекцију, и на крају је у овој неравноправној борби изгубио.
Вратио се у Ригу и својој мајци рекао „Мајко управо гледаш бившег првака света.“

Наредних година Миша ће освајати многе турнире, од Бледа у Словенији где је увек играо изврсно, па све до Будве где је играо са Енвером Букићем из Бањалуке, а та партија је проглашена за најлепшу на свету 1967. године.

Од Сашке се развео па се оженио другом женом, брз живот пун жена и алкохола довео је до тога да му власти СССР-а као познатој личности забране на неко време излазак из земље, а касније и учешће на турнирима.
Остало му је само да буде спортски коментатор, где ће упознати и оженити своју трећу жену, новинарку Гељу и са њом добити ћерку Жану.

Године 1988. одлази у Шпанију са намером да поново покори свет.
Тад, након 20 година поново зове Сашку да му се придружи на турниру и пегла његове срећне кошуље.
Није јој требало два пута рећи да посети своју стару љубав, где ће само на кратко опет постати породица.
Сашка га бодри и гледа како постаје светски првак у брзопотезном шаху, победивши Анатолија Карпова и Гарија Каспарова.

„Ја могу бити првак само с тобом“, рекао јој је тад последњи пут.

Схватио је да на земљи неће још дуго бити гост, на лекове и режим исхране само одмахује руком.
Живот против правила је за њега једини облик постојања.

Једе и пије колико хоће, сад пуши по 5 кутија Кента и ноћима игра шах.
И Геља се разводи од њега и Жану води за Немачку.
Није дуго био сам, када се појавила Марина, његова последња жена.

У јуну 1992. године играо је турнир у Барселони, одједном му је позлило и пребачен је за Москву.
5 дана касније из болнице је побегао да одигра турнир, свој последњи.
Када су га организатори видели, остали су без текста, мислили су да гледају у мртвог човека.
Његов одговор је био „Хвала вам што сте ме препознали.“

Умро је 3 сата после турнира, у 56. години живота.
Био је то Видовдан ’92. године, на сандук су му уместо земље бацали шаховске фигуре.
Последњи интервју одрадио је са Божидаром Ивановићем, течно је причао српски језик и много волео Србију.

Био је толико велик да из његових шаховских партија, али и начина живота, данас можемо извлачити поуке и решавати своје животне проблеме.

„Мораш одвести свог противника у дубоку мрачну шуму где је 2+2=5, а пут који води назад је довољно велик само за једног од нас“- Михаил Таљ.

Пише: Деан РС