Цела Србија подигнута је на ноге од четвртка када су нестали петнаестогодишњи тинејџери Ненад и Теодора. У последње време нестанци деце углавном воде до њихових лешева, у води, крај реке, у приземљу напуштених зграда, у шупама, како висе на ужету са таванице… тако да је потрага за њима оправдано изазивала страх.

На срећу јутрос је, после четири дана, најпре нађен дечак, исцрпљен у близини Вуковог споменика, а неколико сати касније и девојчица. Они су се како је Ненад испричао возали аутобусима док су имали паре.

Упознали су се преко инстаграма, а пошто он живи у селу у близини Лазаревца, а она у Костолцу, Теодора је дошла код Ненада у кућу тако што је побегла од своје куће. Преспавала је код њега, његови родитељи су то допустили, не знајући ни ко је ни шта је, ни да је побегла. Требало је да се растану у четвртак, када ју је Ненад око 14 часова испратио на станицу, али они су одлучили да заједно оду. И од тада се за њима трага.

У целој причи коју су медији пренели са насловом: Срећан крај љубавне драме, прилично ме је шокирала изјава Ненадовог тате који је цео овај догађај описао речима: Возили су се аутобусима од Звездаре до Карабурме, док су имали пара. Нису правили никакве лудости, само су се возали. То је тај пубертет, Инстаграм.

Добро, јасно ми је да је човек у стању шока, ипак тражи сина четири дана, срећан је што је пронађен жив, али ова реченица, схватиће кад се шок смири, тако олако благосиља сва посрнућа клинаца.

“Нису правили никакве лудости”. Па, ако нестанак у трајању од четири дана са целом Србијом која трага за децом није лудост, онда не знам шта је. Нису се возали бициклима по шору.

То је, каже тата, тај Инстаграм. Па, тата, није Инстаграм крив. Тата, тата…не оправдавајте олако оно што није за оправдање. Нико не тражи да га батинате, схватам да Вам је сад најважније да је жив и здрав, али немојте ни све приписивати мрежама и пубертету. И ја сам била у пубертету, па ми није на памет падало да одем до ливаде, а да се својима не јавим. Тачно се знало, јавиш се, питају те кад се враћаш, кажеш време и ако се појавиш пола сата касније… казна. А заљубљивали смо се. Али се знало да је НОРМАЛНО И ОБАВЕЗНО да родитељима кажеш куд, колико, са ким.

Не очекујем да се модели васпитања када није било технологије и мрежа пренесу на данашњу децу, немогуће је, али сматрам да требају да буду још строжи (уз обавезну едукацију родитеља о свему што се дешава на мрежама).

Теодорина мама је, такође врло шокантно за мене, изјавила: Надамо се најбољем, оптимистични смо, И пре је кад се наљути бежала од куће. Додуше брзо би се враћала. Једном је тако побегла кад јој нисмо дали телефон.

Шта се ово догађа? Какво бежање од куће као вид револта? Па, људи моји, шта ће бити са нашом децом ако почнемо да им сваку глупост правдамо мрежама, пубертетом? Где је ту наша одговорност? Где је граница коју морамо да повучемо?

Зашто им се купује таблет са три године?

Зашто им се испуњава сваки јебена хир због чега постају размажени, осиони, незадовољни?

Зашто се умирују повлађивањем?

Зашто им се допушта да са 15 година и раније имају своје профиле на мрежама, уз оправдање да су под контролом?

Зашто родитељи долазе у ситуацију да им деца беже од куће као вид протеста или заљубљености?

Зашто да читају о њима на насловој страни новина?

Зашто да овакве ствари заузимају простор док нам рецимо пацијенти у терминалној фази болести умиру код куће са неснађеном, медицински непткованом породицом?

…

Не знам ко ће деци рећи не може, ако не родитељи. Не знам ко им то може дозволити профиле и куцкање на мрежама, ако не родитељи. Не знам ко то треба да разговара са њима, ако не родитељи. Не знам ко то треба да их научи шта је нормално, а шта не, ако не родитељи. Не знам ко треба да им повуче линију преко које не смеју, ако не родитељи. Не знам ко то треба да их казни за глупости, ако не родитељи.

Проблем настаје онда када родитељи појма немају како то. Јуре новац, да остваре деци жеље. Мењају своје присуство, скупим играчкама. Ваде флеке, уваљивањем таблета. Пеглају неке своје комплексе преко деце. Допуштају мреже, јер и сами “висе” на њима. Погрешно мисле да постају супер родитељи кад су са децом као ортаци, без кажњавања. И већину абнормалности углавном правдају лудим временом, а не својим понашањем и неодговорношћу.

Епилог целе ове “љубавне драме” тинејџера мени је остао у сенци изјаве родитеља који представљају прототип данашњег либерланог одгоја у ком се не зна ко је дете, а ко родитељ.

Jована Кешански/ Луфтика