На Градском гробљу у Врбањи већ годинама зјапи празна тзв. Алеја великана. Као свједочанство неупокојених интелектуалних капацитета Бање Луке и Републике Српске. Као симбол пропуштеног духовног и моралног подвижништва најумнијих глава нашег доба. Плагијат чувене београдске Алеје великана резервисан је за неку домаћу инстант елиту. Огледало преувеличане и искривљене и самоинтерпретације. Селфи из филтера новокомпоноване класе. Амбициозни маркетиншки пројекат. Замишљени политички олтар саграђен да би неке будуће нараштаје подсјећао како су једну културноисторијску тежњу, државотворну идеју, националне и универзалне вриједности својом оштроумношћу и храброшћу одбранили, оплеменили, узвисили и овјековјечили локални великани с почетка 21. вијека. Именима и презименима.

Али, куку нама, тамо ништа нема! Ненасељена алеја. Празан скуп. Сабласна тишина бојног поља слободоумља на којем још нико није часно погинуо. Језива тишина попут оне која годинама свакодневно јечи из Академије наука и умјетности, Сената, Универзитета, Удружења књижевника… Ни корона, срчани удари, мождане капи, бешике, сиромаштво, јарам срама, чак ни зуб времена није покосио холограме којима је намјењена пространа и удобна гробљанска адреса. Злобници би рекли да добро живе, здраво се хране, правовремено и скупо лијече, ништа их не нервира, не троши, ни због чега немају стресова, брига, грижње савјести…

Нешто не штима у овој причи. Или у Бањој Луци и Републици Српској цвјетају руже, све тече као по лоју, закони се поштују, правда спроводи, стандард буја, јавни интереси афирмишу, институције бриљирају, у свеопштем благостању рађају дјеца, млади запошљавају, олош труне по затворима и тако редом, па господа интелектуалци могу мирно да се посвете тулипанима са викендица, мемоарима и бешикама… или ствари у друштву стоје посве другачије, свега има – осим интелектуалаца? Оних који би ставили прст на чело пред распојасаним простаклуком, безумљем, негативном селекцијом у друштву, оних који би се бар почешали по глави због политичке корупције, економског раслојавања, нерасвијетљених убистава, непринципијелних коалиција, психопатолошких пријетњи ратом. Који би бар нешто промрмљали о вербалном и физичком насиљу одозго, менталном злостављању народа, подлим и несувислим диктатима извана и изнутра, безочном исмијавању логике…

Навршава се вијек од када је француски мислилац Жилијен Бенда написао књигу „Издаја интелектуалаца“ у којој је жестоко критиковао своје савременике, интелектуалце који су се одрекли улоге бранилаца истинских вриједности, идеала истине, правде, слободе, демократије и хуманости, па зарад личне користи и себичних побуда постали острашћени заступници утилитарног прагматизма националних вођа, ауторитарних и горљивих популиста, што је довело до свеопште друштвене декаденције и бруталног крвопролића. Бар се толико могло научити из историје.

Међутим, и многобројне данашње књиге упозоравају на срамну снисходљивост и скандалозно клечање тзв. интелектуалаца. Њихов страх да ће нажуљали мозак због било чега што је од опшег интереса. Кукавичлук да би им и најтиши ментални прдеж могао разоткрити положај.

Њихова морална мимикрија, громогласна ћутња током мучне политичке и социјалне агоније властитог народа, подаништво, пијачарска трговина ставовима и образом, неутољива глад за привилегијама, санитарно проблематична неутралност, нису ништа друго до – масовна гробница одговорности, издаја академског позива, људске дужности. Издаја свог народа. Издаја предака и потомака!

Историја ће непогрешиво да уцрта алеје издајника, алеје полтрона, алеје кукавичлука и ћутње. Штета што неће пописати сва њихова безначајна имена како би их насљедници препознали у маси. Умјесто тога, само ће остати забиљежено да је злокобни историјски феномен издаје интелектуалаца првих деценија 21. вијека био израженији и погубнији него икада раније…

Погребна поворка која је посљедњи пут испраћала једног, широкој јавности непознатог Игора, обичног радника неког осигуравајућег завода, супруга и оца два тинејџера, човјека који је као тек пунољетни, голобради тенкиста цијели рат провео на првим линијама фронта, прије неколико дана само је прошла поред празне Алеје великана. Узбрдо, до парчета горке иловаче, гђе почивају остали обични смртници. Корона му је зауставила дах у најбољим годинама. Није имао прилику да ради онлајн. У његовом родном граду није било вакцина. Адекватне терапије.

Амбијента у којем се чувају и поштују животи обичних људи, појединаца који су стварали државу од које никада нису добили ништа. Од које нису узимали, отимали ништа. Јединих правих, истинских великана. На хиљаде њих. Анонимних јунака. Оних у чијим очима се још огледају вршњаци са војничког гробља у Борику, голобраде жртве са свих ратних и послијератних стратишта. Оних без руку и ногу, без вила и лимузина, без којекаквих титула и тулипана са викендица…

Све смо побркали у међувремену. Све позаборављали, разбаштинили, изобличили. Погубили се у самоинтерпретацијама. Јер великани су они који имају велико срце у грудима, а не велику кајлу око вратине и уштеђевину у банци. Хероји су они који преживљавају без намјештених конкурса, без коверата, протекција, без моралне мимикрије, партијске књижице, факултетске дипломе коју треба да нострификује неки комесар за политичку подобност! Интелектуалци су сви они и само они који имају петљу да мисле својим главама, који разликују добро од зла, истину од лажи, слободу од ропства, васпитање од простаклука… А такви не живе и не раде на адресама са којих ће се попуњавати алеја на гробљу у Врбањи. И то најбоље објашњава све што се дешава око нас!

(Герила)