Снежана A. Топаловић: „Златна је свака која иза зуба остане“
-Ено ну! Гледај оне Ранкове зликуље, неће ваљда нама, мора да нам има шта грдно испричати о неком нашем, та не долази џаба, ако те неће насикират, неће ти ни доћ’. – Имамо ли прашка за главу Митро?
– Имамо, рече баба.
– А имамо ли оног што је Зора из Њемачке донијела.
– Имамо, боли ли те то глава?
– Не вала, но ће ме забољет сигурно од њезине језичине. Шта је они црни Ранко Богу згријешио да га нака зликуља запане.
– Ајде Бога ти Марко не прегони, јави се баба, која је брже боље узела метлу да помете и уздигне мало по кући, јер сутра ће цијело село знати какву је кућу Ранковица затекла. Чуј зликуља, рече баба тихо као за себе.
– Ко прегони, узвикну ђед, зликуља него шта, оном црном кукавцу не да зуба објељети, све она знаде, да је саден питаш на чем’ земља стоји она би ти знала казат’, ево ја се не сјећам ни шта смо синоћ вечерали, а њу да питам знала би. Зликуља, него шта, да није зликуља не би се нако од пасјалука и злобе усукала и сасушила, да је они Ранко чо’јек, ко што није, главу би јој давно ко гуји стук’о!
Ранковица је била наша комшиница звала се Дана, жена локалног трговца, доброг чика Ранка, тихог и повученог човјека, који је свима излазио у сусрет. Једном годишње, о Божићу, кријући од ње, цијепао је теку од вересије, јер ко је могао тај је до Божића вратио, мислио је, ко није тај сигурно нема, зато је цијепао теку са преосталим дужницима и тако себи како је вјеровао, код Бога севап уписивао.
Дана је била сушта супротност, коме је она помогла, тога је и коштало. Све је знала и све је занимало, посебно туђа мука. Дане је проводила гледајући кроз прозор куд ко иде и шта ради.
– Добар дан чељади, рече Ранковица и брзим погледом прелети преко куће, како сте?
– Добар дан, Дано, рекоше ђед и баба углас.
Добро Богу хвала, светац данас па никад дан проћи, рече баба.
– Зато сам и дошла, ко велим немам шта радити… па да мало вријеме прекратим, шта има код васке?
– Ево узе ми ријеч из уста, ја баш стио тебе питат’, шта има у наске.
– Ма ништа вала ново, ускочи баба, пеглајући ситуацију, шали се Марко, знадеш ти њега. Како сте ви, ђе ти је Ранко?
– Ено га у радњи, искупило се неке мушкадије пију испред, ај што брашно на вересију узимају, већ и пиву почели, него онај мој блентави Ранко код њег све може. Све би ја њике рашћерала, зајапури се.
– Пушти ти Ранка знаде он свој пос’о, него Дано како ти лактови, упита ђед, а десни брк му заигра.
– Лактови? Што лактови? зачуди се.
– Па вазда си на прозору, па ко велим да их нијеси нажуљала, насмија се ђед.
Дана га погледа, а лице јој доби неки сасвим други изглед, скупи усне и проциједи: – Добро су, добро, него дош’о Витомир из Њемачке, па вели виђа тамо Зору вашу у истом су мјесту.
– Јесу, јесу рече баба.
– Па нијесам знала да се рашћерала и с овијем чо’јеком, који јој је то по реду трећи или четврти, а Марко, зашкиљи Дана и упиљи очима у ђеда.
Тетка Зора је била ђедова братичина, која је живјела у Њемачкој, долазила је једном годишње, најчешће у јулу увијек са новом фризуром, новим аутом и новим мужем. Добро не баш увијек новим, један тетак је долазио три године и таман кад су сви помислили да се скрасила она је сљедеће године довела још љепшег и још млађег. Сви њени мужеви били су богати Нијемци и сви су је обожавали.
– Ђедов брат, а Зорин отац погинуо је веома млад, Зора је одрасла с мајком у кући до нас касније је отишла за Њемачку, ђед је никад није одвајао од своје ђеце.
-Зорка моја, тако је звао и у његовом срцу она је заузимала посебно мјесто, а и он у њеном. Звала га је аџука мој и доносила му из Њемачке све што би једном човјеку његових година могло затребати. Шешире, кошуље, колоњску воду, скупа обојена пића, апарат за бријање који ђед никад није отпаковао, сат, алат, кожне чизме, транзистор, велики златни прстен са црном плочом, све је то тетка Зора доносила свом аџуки, женама помаде, које оне нису користиле и комбинезоне који и дан данас неотпаковани стоје у шифоњеру на исто тако неотпакованој постељини, а нама дјеци бонбоне у великим шареним кесама.
Сви су знали колико ђед воли Зору и нико се није усуђивао пред њим да коментарише тај њен слободнији начин живота. Дана није издржала:
-Шта рече Марко који јој је ово чо’јек трећи или четврти, гледала га је право у очи и наслађивала се. Баба је устала од стола и нашла се у послу.
– Ако ти не знаш како ћу ја знати, зашкиљи ђед, подиже једну обрву и накашља се:
– Него саден је слободна припази ти Ранка кад дође, он је ко момак облијето око ње, велика је то љубав била, али знадеш ти то боље од мене. Како оно кажу ааа Дано, прва љубав заборава нема.
Дана је ћутала.
– Ма шали се он, додаје баба. Пушти га. Марко болан не измишљај!
– Стио је он за њом у Њемачку, настави ђед, ма свашта је туди било, али ето није им било суђено.
Дана искапи кафу и љутито устаде.- Идем сад ја, одсјече.
– Шта ти би Дано, да ти ко шта не рече, сједи па тек си дошла, смјешкао се ђед.
– Сједила би, но сјетих се, метла сам три киле меса у рерну, па да ми не загори.
– Чуј три киле меса, рече ђед себи у њедра.
– Сачекај Дано и ја ћу доли, да видим мало шта људи причају, кажеш искупили се пред радњом.
– Могу ли и ја ђеде с тобом?
– Можеш вило, ајде спреми се.
Кренули смо према продавници, Дана је цијелим путем ћутала, а ђед је намјерно причао о Зори. Те како је лијепа, те како има пара ,те како су сви момци били заљубљени у њу. Дана је отпухивала.
Испред продавнице несвакидашња гужва, мушки свијет већ помало припит и међу њима Кока, малоумна дјевојка која је дане проводила ходајући од куће до куће и тражећи милостињу, имала је већ двоје ванбрачне дјеце и треће на путу. Била је љепушкаста, али увијек рашчупана и неуредна. Смијала се свему неумјерено, а посебно се радовала када би јој неко дао цигару.
Дана већ љута због ђедових опаски, сав свој бијес усмјерила је према Коки: -Шта је лудо, што си дошла, мислиш биће џабане, купи ту ђечину и губи се одавде, да те моје очи не гледају.
Дјеца су уплашено притрчала Коки и сакрила се иза ње.
Кока је пушила и смијала се: -Што си љута, газдарице?
– Шта се смијеш лудо? Знаш цигару запалит’ и кеслат’ се, а не знаш чија су ти ђеца.
– Знам, рече Кока, знам и настави се смијати.
– Знаш, па чија ако знаш, упита Дана заједљиво.
– Чуј чија, од вашије људи, рече Кока.
Сви се засмијаше, па и Ранко.
Кад је видјела колики је смијех изазвала Кока још неколико пута понови: – Од вашије људи, од вашије људи, смијала се још гласније.
– Ранко, дајдер Коки паклицу цигара, рече ђед, једва изговарајући од смијеха
– И од мене.
– И од мене.
– Од мене двије.Чули су се гласови.
– Свака је златна која иза зуба остане, моја Дано, рече ђед, ко би реко да ће те, како кажеш, луда Кока научити памети.
Дана љутито погледа у Ранка: – Само ти шути, док мене води напада ко како хоће , ништа друго и не знаш.
Задрхта јој горња усна од хује, уђе у кућу и залупи вратима.
Кока покупи цигаре, једно дијете узе за ручицу, друго у нарамак и крену ка својој уџерици, није јој било јасно зашто су јој купили толико цигара, али била је посебно срећна због тога.
– Кад смо се враћали кући ђед ме упита: -Јеси упамтила, Вило?
– Шта ђеде?
– Да је златна свака која иза зуба остане.
– Јесам ђеде, рекох.
– Нећеш заборавити, помилова ме по коси.
– Нећу, обећах.
И кад год сам заборавила, живот ме подсјетио.
ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?