Кормило лађе приграбисте себи,
А она се ломи о силне вале!
Сузе, страх и јецај; а капетан не би
Глас разума чуо, већ пјесме и хвале.

Судбино црна шта ти народ скриви
Те си нам тешка у мучна времена
И сви прегаоци мртви су, ал’ живи;
Хоризонтом плута слика понижења!

До копна далеко, мол у измаглици!
Страх лађом влада; оковано робље!
На пучини модрој, Божији грешници!
Дубине ће хладне бити лађи гробље.

Међу коралима, у тмини вјечности,
Многе лађе пијесак морски крије.
Јесу ли због тога наши преци кости
Ломили да сунце лађу не огрије?

Јесу л’ кољена љутих подвижника,
Уметали своје лобање и груди;
Да нам слуге свјетских моћника
Потапају лађу, на срамоту рода и људи.

Смијемо ли данас погледати к небу?
Одакле над лађом бди цвијет рода,
Док њихове груди брину се и зебу;
Опомињућ ријечју:“ Златна је слобода!

Али и крвава, боли свака жртва!
Но, јабука златна као Сунце с неба!
Њих не боли њина глава мртва,
Они су знали шта се дати треба.

Ђе је вода лила они подметаше,
Умјесто дасака срце из груди;
И нама лађу често остављаше
Надајућ се има прегалаца људи.

Још трачак наде на лађи је оста’!
То сјеме што штуро и ријетко рађа
Далеко, далеко од командног моста
Свом се снагом бори да плови лађа!

Немања Зивлак, с. р. / Фото: ИкустрацијаФБ