Са експанзијом друштвених мрежа, свијет људских односа и комуницирања постао је комплекснији него икада прије, а највећи одраз те комплексности се огледа на пољу менталног здравља.

Нема сумње да друштвене мреже имају своје многе добре стране, посматрајући и лични и пословни аспект.

Друштвене мреже су постале сјајна платформа за рекламирање како огромних компанија, тако и малих приватних бизниса. Многи су преко друштвених мрежа пронашли љубав, повезали се са драгим особама које нису дуго виђели или рођацима који су одселили у друге државе. Такође, на друштвеним мрежама можемо пронаћи мноштво корисних информација о огласима за посао, разним обукама и курсевима, путовањима, књигама, свему ономе што нам живот употпуњује.

Захваљујући друштвеним мрежама, овај текст ће прочитати много више људи него да је само објављен на сајту.

Међутим, заједно са добрим странама, долазе и оне не тако добре стране друштвених мрежа. У томе се и огледа комплексност, јер ништа није црно-бијело.

Кроз разговоре са пријатељима, слушајући разговоре пролазника, читајући коментаре на форумима и друштвеним мрежама, стекла сам утисак да људи никада више нису били депресивнији, отуђенији једни од других, несигурнији и незадовољнији својим животима.

Тешко да ћете пронаћи књигу из психологије која не наводи да уколико не волите сами себе, не можете вољети ни друге.

Не, ово није флоскула, ово је једноставна истина, да очигледнија не може бити. Уколико не волите и не прихватате сами себе, све што свијету можете понудити само су исфрустрираност и чангризавост, или повлачење у себе и изолованост, што у оба случаја води у аутодеструктивност.

Можда звучи претенциозно, али мислим да није далеко од истине, констатација да је колективна дијагноза савременог друштва – недостатак љубави према себи. Оне истинске, праве љубави која се огледа у самопоштовању и самопоуздању. Погрешно је поистовјећивати ову здраву љубав према себи са нарцисоидношћу, која је одраз дубоке несигурности и незадовољства.

Размишљајући о узроцима оваквог друштвеног стања, не могу се отети дојму да је један од највећих узрока, начин васпитања који је дубоко укоријењен у свим културама, а нарочито у западној. Тај начин васпитања стално потенцира “такмичарски дух”, а грешке као нешто недопустиво и знак недовољности и слабости. Заједно са њим, руку под руку иде и прожимање болесног материјализма у сваку друштвену пору.

То потенцирање такмичарског духа креће од најранијих дана.

-Ко ће боље урадити контролни. – Ко ће имати све петице у дневнику. – Ко боље пјева, плеше, црта. – Ко је најбржи. – Ко ће учитељици поклонити најљепши поклон за 8. март. Краја такмичењу нема.

У свему се тражи онај најбољи. Проблем произилази из посљедице коју такмичарски дух производи, а то је константно упоређивање са другима. У томе лежи срж проблема.

Рецепт за срећу није пронађен, али стопостотни рецепт за незадовољство свакако представља поређење са другима.

Поређење са другима, извор је бесконачног незадовољства, јер увијек постоји неко ко је паметнији, образованији, начитанији, љепши, згоднији, виши, богатији, талентованији, спретнији, неко ко је више пропутовао и листа се наставља у недоглед.

Ово поређење са другима, развија се код дјеце у школском узрасту, када се почиње развијати притисак успјеха. Нажалост, већина родитеља је склона овом поређењу своје дјеце са другом дјецом, преносећи на власиту дјецу овај образац понашања, који су они наслиједили од својих родитеља и тако се ствара зачарани круг из којег се тешко излази.

• Како Марко може имати све петице из математике, а ти не можеш ни тројку добити.
• Погледај како Јелена облачи ове хаљине веселих боја, зар ти увијек мораш носити те тмурне боје?
• Маја је већ научила скувати ручак, а ти ни краставац не знаш огулити.

Звучи познато? Ово су само неки од многобројних примјера како родитељи пореде своју дјецу са другом дјецом.

Много пута сам осјетила слично на својој кожи, а веома добро се сјећам овог примјера: Она је дала све испите на години из медицине, а ти понављаш годину на политикологији. Биле су ове ријечи моје мајке. Иако знам да је овим ријечима жељела да изазове инат код мене и тргне ме из стања пасивности у којем сам била тада, није била свјесна колико ме је повриједила.

Ова поређења боле, руше самопоуздање, уништавању самопоштовање, постају начин функционисања.

И ту долазимо до друштвених мрежа, без обзира да ли се ради о Инстаграм-у, Фејсбуку, Твитеру, Тик Ток-у, YоуТубе-у итд., све ове друштвене мреже су омогућиле да упоређивање сопствених живота (постигнућа, способности, знања, материјалних добара…) са туђим животима, постане главни начин функционисања.

Већина настоји приказати свој живот апсолутно савршеним, попут разгледнице или насловне стране магазина. Свакодневно упоређивање и такмичење, исцрпљује не само духовно него и физички, наглашавајући форму и амбалажу, потпуно потискујући суштину водећи у једну емоционалну отупљеност, отуђеност са дубоким незадовољством као дијагнозом.

Друштвене мреже су те које су ово “поређивање са другима”, учиниле отвореним и доступним као никада прије, пар кликова, постова и лајкова и такмичење почиње. Више нема правог уживања у путовању, јер у ваздуху је стални притисак да се направи савршена фотографија тог призора који одузима дах, у супротном, као да се ништа није десило, као да нигдје нисмо били и ништа нисмо радили. Није “довољно” отпутовати у сусједни град, сусједну државу, путовање мора бити “егзотично” или ништа “не вриједи”.

Зато је неопходно да схватимо да се требамо упоређивати само са собом, са оним гдје смо били прије, а гдје смо и шта смо постигли сада. Једина особа са којом се такмичимо смо ми сами.

Нико од нас се не рађа са истим почетним позицијама, са истим физичким и интелектуалним капацитетима, са истим талентима, све је то једна велика лутрија природе, због тога је и свако поређење са другима не само штетно по ментално здравље, него потпуно бесмислено.

Једини исправни начин је искључиво поређење са самим собом.

Да, вриједим, основ је самопоштовања и здравог односа према самом себи. Да, вриједим, одраз је љубави према себи. Љубав према себи, основ је прихватања себе. Прихватање себе, основ је здравог функционисања.

Аутор: Маријана Вукмирица/ Mikromreža