Била је нека Кика, Кике, Кица… Дјевојчица. Имала је своју емисију на телевизији. Нестала је некуд, већ одавно. Годинама безуспјешно тражим снимак неке њене божићне или васкршње емисије у којој је угостила једног монаха. Бјеше то старац блага лика, који мало подсјећаше на лик патријарха Павла. Обојици је лице зрачило истом светошћу и топлином, само овај бјеше доста крупнији и горштачки кошчатији. Причао је благо са дјецом, помало уњкавим акцентом мјешајући ћ и ч, што рођени Сточани често чине. Говорио је дјеци како да се моле Богу, најбоље својим ријечима. А када су дјеца пјевала, монаху су низ лице текле крупне сузе нимало не грдећи топлину и светост његовог лика.
Коју годину касније прочитах на неком столачком сајту бошњачке оријентације да је тај монах у интернет анкети убједљиво побједио у избору за најзначајнијег Сточанина свих времена! Није мала ствар! Побједио је Мујку Голубића, Мака Диздара, Мухамеда Мехмедбашића, Али-пашу… Опет рекох, није мала ствар. Он мали обични човјек, а испред великана који су мјењали локалну а и свјетску историју, те писали најљепше стихове. Мали човјек, али је ваљда онако висок, док је столачком чаршијом достојанствено крочио, бацао дужу сјену од силних великана.

Звали су га Поп Слобо. Није му то био свештенички надимак. Добио га је као дјечак, због побожности и упорног читања црквених књига, доста прије него је примио монашки постриг. Ех, кад гледах у то лице, у ту благу појаву, увијек се питах јесу ли људи свјесни да је некада давно, уз Други свјетски рат, на његова готово дјечачка плећа пала читава српска црква у великом дијелу југоисточне Херцеговине. Кад бих се тога сјетио и постао свјестан терета који је носио, видио бих га на икони са ореолом око главе и два пута изгубљеним и пронађеним путиром из згаришта столачке цркве, како причешћује, а име му стоји у календару. И биће једном тако, ако не дочекам ја, други хоће сигурно.

Презивао се Биберџић, и из Стоца је ка љубињским брдима побјегао без игдје ичега и без иког свог у љето 1941.
У животу ништа материјално никад није стекао, а без ближњих остаде у вихору рата. На самом почетку новог свјетског сукоба простори Херцеговине остадоше без свештенства, већина мученички пострада, понеки нетрагом утекоше. Да шири Христову ријеч по страдалним просторима Љубиња, Стоца, Чапљине и Храсна оста само Поп Слобо који из војничког строја оде на Цетиње да од Светог Јоаникија добије монашки постриг. Без послушања и искушења, без формалног теолошког образовања, можда противно и типицима и канонима, произведе га Митрополит у чин јеромонаха. Ваљда је прозорљиви мученик Јоаникије видио да послушања и искушења, у смутним временима која су дошла и која ће тек доћи, младом монаху фалити неће. Достојно је новопроизведени Божији пастир, у монаштву назван Симеон, водио своје стадо у рату. Најчешће је појао страдале, али и крштавао, те понеког и вјенчавао. Као свештеник допао је и њемачког ропства, те и то искушење свом ходу у сјени крста придодао. У ропству је срео Светог владику Николаја и патријарха Гаврила који му не дадоше благослов да иде у емиграцију већ га послаше у отаџбину да, тако млад и некомпромитован, чува пламен цркве који је пријетио да ће згаснути. На том путу чекале су га многе препреке, али их је све достојно пребродио.
Поп Слобо није био зилот. Није стадо ружио што неродовно пости, што хули на Бога и што није ревностан у вјери. Али вјеру је храбро ширио и у одбрани Христа пред земаљским судом није узмицао. Својом топлином и одсуством осјећаја за материјално, у кућама сиромашних ширио је Христову вјеру остављајући прилоге умјесто да их узима. Својим саосјећањем и племенитошћу душе, светио је водицу и крштавао и у кућама на чијим су зидовима поносно стајале партизанске споменице, исто као и у оним гдје су се по таванима и дјевојачким сандуцима криле жућкасте фотографије припадника поражене војске.
Оца Симеона нико није називао екуменистом, иако је сваког свог суграђанина испратио на последњи починак. Православне појећи, а остале, ходећи онако висок и достојанствен и бацајући дужу сјенку од свих ка мезарјима и католичким гробљима, на спроводе и џеназе. Свог четништва се није стидио а ни кајао, а то опет није сметало комшији муслиману, рано осталом без жене, да му Поп Слобо чува дјецу док он иде зарадити Божији нимет да их прехрани… Симеон никада није прећутао да му је оне ужасне ноћи када је пред усташама бјежао из Стоца живот спасио стари католички свештеник. Никад није прећутао ни то да су, тог истог католичког свештеника, на правди Бога убили комунисти.
Ето какав је био отац Симеон, највећа личност Стоца, како веле Сточани.

Раде Ликић/ Наша Херцеговина