Прије неки дан гледах неки интервју, нека двојица папака у елементу, не зна се ко је већа сељачина, да ли „новинар“ или гост. Непријатно их је било гледати. Читам коментаре испод, а један коментатор написа отприлике овако: „Да ми је да само дође тај судњи дан, да засвира та задња труба и да се покаже гдје је ко. Гдје ћу бити ја, а гдје ови папци.“
Мало је рећи да цио живот гледам један те исти филм. Само што сам га прије гледао некако рјеђе, отприлике једном мјесечно или годишње, а сад је тај филм без престанка. А он изгледа отприлике овако: Живи човјек неки свој живот, са неким својим принципима и идеалима, а око њега се дешавају ствари које га у свему демантују. Прво човјек помисли да је млад, да још ништа не зна, да су то случајности, да су то појединци итд. итд. А онда се те чудне ситуације умноже, учесте и онда их почнеш гледати сваки дан. Бориш се са собом, падаш у очајање, тучеш се, свађаш, трпиш увреде, злобне коментаре… Паднеш, па опет устанеш. Шта ћеш, ваља се борити. Ко ће, ако нећеш ти. Кад ћеш, ако нећеш сад. Гледаш људе који издају себе, породицу, народ, државу. Влада епидемија продаје образа. Не продаје га само онај коме није понуђено ништа. Да је добио макар двадесет марака, већ би га и тај продао. Гледаш да игноришеш, да не би и због тога падао у очајање. Устајеш, идеш даље, бориш се. Одлучиш да се изолујеш – нађу те. Гледаш своја посла – крив си. Радиш нешто – пријете, ударају, варају, лажу, краду. Већ више нико ништа и не крије. Кажеш нећеш више никад, јер ово све више није нормално колико је ненормално, а онда дође нешто као избори у Сребреници.

Видиш људе, поштене мале људе, који су се заложили да им не дође поново вријеме Ћамиловог зулума и ангажујеш се. Обрадујеш се да, ето, Срби ипак могу да се сложе, па макар и кад је тако неко зло. Хајде, зажмуриш на све, не гледаш, не обраћаш пажњу, не коментаришеш. Видиш зло је, али, хајде, није баш дошло до ноката. Дође та нека као побједа. Обрадујеш се.

Ангажујеш се и у Братунцу, иако сасвим комотно можеш стајати по страни. У Братунцу се направи скупштинска већина без СДА. Обрадујеш се опет. Иде нешто добро. И онда Срби нађу неке своје интересе. Нешто што нико не разумије нити може, осим оних који у томе учествују.

Гледаш и не вјерујеш да људима, којима је та СДА, готово свима одреда, предводила хорде који су их протјерали, попалили, побили, уништили животе, сада та СДА најближи партнер. Не вјерујеш, али догађа се. Начујеш да ће у Сребреници Ћамил бити предсједник Скупштине, па мислиш „ма, неће ваљда толико далеко ићи“. И онда видиш да хоће. Није само тих неколико Срба који су као тајно гласали, па се као не зна ко је, јер као нико није. Све српске странке су у томе учествовале и нико нема од њих право да моралише над тим чином. Народ се ућутао. Шта да каже кад су продавали гласове.

Све то тако гледаш и не знаш шта да прокоментаришеш. Јер – шта да напишеш кад те неко пљуне у лице? Тога или лупиш песницом у зубе или останеш скамењен, без ријечи. Чудиш се, преиспитујеш све оно што живиш цио живот. И онда ти падне на памет онај коментар са почетка: „Боже, нека затруби та труба да само видим ко је гдје, на којој страни! Јесам ли ја заиста толики мајмун или су они тако паметни?! Јесам ли ја заиста све погрешно разумио? Живим ли ја заиста неко своје лудило или је ово заправо живот? И на крају: Боже, ако су ово Срби, молим Те, мене изопшти из Срба!“

Преузето са ФБ странице: ДЕСПОТОВИНА