viagra cialis levitra quel est le meilleur what is kamagra 100mg oral jelly used for levitra risques levitra 20 mg comprimé composition du kamagra
Столац: „Камени мост“ једини свједок забрањене љубави Саре Кашиковић и Салка Бузаљка

СТОЛАЦ – Истинита прича или само легенда каже да је Сара Кашиковић била прелијепа Сточанка, о чијој је љепоти брујала цијела касаба и у коју су многи били потајно заљубљени.

Вреле столачке дане хлади ријека Брегава, над чијом се раскошношћу издигло неколико већих или мањих мостова.

Један од њих, невелик, на један свод, у чијем је средишту уклесно „Мост Саре Кашиковић 1899“, чува посебну причу, највјероватније о трагичној љубави.

Сарин мост, на десном краку столачке ријеке, изнад Инат ћуприје, надвио се над хладном Брегавом и ушушкао се ових љетњих мјесеци међу некакво зеленило. Једва се види издалека.

Млади Сточани које смо затекли како са Сариног моста скачу у воду не знају много о њему. Знају тек толико да потврде да се ради о мосту који тражимо. И више ништа.

Истинита прича или само легенда каже да је Сара Кашиковић била прелијепа Сточанка, о чијој је љепоти брујала цијела касаба и у коју су многи били потајно заљубљени.

Но, Сарино срце отишло је на другу страну ријеке Брегаве. Она се заљубила у свог комшију Салка Бузаљка, који је становао на другој, лијевој страни обале. Будући да су били различите вјере љубав између двоје младих за то вријеме била је неприхватљива, па су се љубавници неријетко виђали кришом. Тако би Салко прелазио Брегаву не марећи за то кад је вода плитка или дубока, а кад мирна и немирна, све док га једне ноћи набујала ријека није однијела.

Сара је у сјећање на своју љубав саградила мост, а на обали је подигла хотел „Европа“, на чијем се мјесту данас налази текија.

Текија на мјесту некадашњег хотелаТекија на мјесту некадашњег хотела (Фото: Моја Херцеговина)


Друга, пак, подједнако значајна прича каже да је Сара вољела Салка, али да ју је отац, бранивши да буде са својим изабраником, на силу удао за другог. Као симбол њене неуништиве љубави, прича каже да је Сара на мјесту гдје се састајала са Салком саградила хотел „Европа“, који је имао високо поткровље са двије собе и два мала прозора са којих је Сара увијек гледала на другу страну обале и чезнула за Салком. Једног дана, док је гледала са прозора, досјети се да би требала да направи и ћуприју на помен својој великој љубави Салку. И тако сагради мост који више од једног вијека стоји и само ријетке, који знају ове приче подсјећа на трагичну љубав.

Причу о столачким љубавницима дуго је истраживао новинар и књижевник из Љубушког Душан Муса, који каже да су чак Шекспирови Ромео и Јулија ситница за ову причу из Стоца.

Прелијепа Влахиња, храбро момче, набујала ријека, громови, вјетар…. Причу о Ромеу и Јулији, по свему судећи, Шекспир је негђе чуо или у цијелости измислио, а у столачкој сторији посве смо сигурни да је Сара постојала!? А било је бар два туцета Сточана уз остале и Хајдарбег, који би због Саре у Брегаву скочили. Можете мислити која је то била дама када је у касаби попут Стоца, не само направила хотел, него га и успјешно водила“, за „Моју Херцеговину“ почиње причу о историји столачког моста Душан Муса.


Муса се сјећа да је причу о мосту, која је остала заробљена у локалним оквирима, чуо од професора Ива Рагужа, те да је била веома популарна седамдесетих година. Он је мишљења да прича о мосту и Сари Кашиковић није шире позната због тога што је нико није презентовао и што је нико није записао, те сматра да у свему лежи и националистичка искључивост и хајдучки менталитет.

Такве приче, сматра Муса, код нас нису у тренду, већ на нашим просторима пролазе само „хајдучки типови приповијести, легенди, па и историјских факата. Дакле, типови – дрпи, пали, бјежи, па се онда уз гусле хвали“.

[мхц_антрфиле наслов=”Ко је била Сара Кашиковић?”]
Према књизи „Хотел Европа“ Сара је била кћерка Радака Митровића из Поникава. Радак је био чувени мајстор, често је ишао у Цавтат зидати куће дубровачкој господи, водећи са собом Сару, која је с тих путовања понијела низ новотарија, па и пословање хотела. Кад је Радак почео зидати за столачке бегове и аге, проницљива Сара је наговорила оца да узме комадић слободне земље, што је овај и урадио. Тако су саградили кућу и дућан, а ево зашто би приче о Сари и Салки могле бити истините.

„Кад Сара наиђе, дућанџије се прену из подневне учмалости, подижу се са шиљтета и гледају за њом, руком штитећи очи од сунца. Откад је увела обичај да у подне пође из хана кући, а сат касније да се врати натраг у хан, дућани у чаршији уредније раде: нико не иде на ручак док она не прође, а сви су на својим мјестима кад се врати“.
[/мхц_антрфиле]

„Чим ми је професор споменуо причу отишао сам сликати мост и први пут објавио причу. Било је то мислим 2013. године. Ове године сам путовао према Долу и на мосту видио двоје младих, изишао сам из аута, младе наравно нисам хтио сметати, али су крај моста стајале двије госпође. Једна је рекла да није из Стоца, па о причи мало зна, док је друга испричала своју верзију која се понешто разликовала од оне коју ми је испричао професор, а која је била у оптицају романтичних седамдесетих, а вјероватно и раније шездесетих година, у вријеме покрета 1968. године, сексуалне револуције и слично. Наравно, причу сам поново објавио с нешто измјена и допуна“, прича Муса, који је међу првима записао причу о настанку Сариног моста.

Када је до њега стигла књига „Хотел Европа“ Милосава Попадића, особа која му је доставила књигу, присјећа се Муса, била је скептична према верзији приче о мосту коју је он записао.

„Та особа је тврдила како је мост направљен због пословања хотела Саре Кашиковић. Читајући књигу схватио сам да би, кад је о Сари, ријеч таква или слична прича, могла бити сто посто истинита! Сара је била чудо од жене, хотел „Европу“ је отворила још за турског вакта, дакле вјероватно око 1870 – 1872. године. Хотел је захваљујући Сариној вјештини преживио Херцеговачки устанак 1875 – 1878, и наставио радити. Можете мислити, Столац је прије 150 година имао хотел, а данас га нема“, каже Муса.

Наш саговорник, пак, сматра да се вриједност овакве приче не може у потпуности ни спознати, јер, како каже, живимо у времену „осиромашених осјећаја“.

Но, како год интерпретирали ову причу, надати се да ће љубавна трагедија младих Сточана, захваљујући интернету, изаћи из локалних оквира и да ће градић у Херцеговини с поносом причати како су се у њему некада вољели Салко и Сара.

Од њихове љубави није остало потомство, али јесте камени мост који ће их вјечно спајати у једну причу.

Моја Херцеговина 2016


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО