Треба вјеровати да још постоје адресе на које ће стићи нека пјесма, нека лијепа ријеч

Ретко када немам потребу за уводом као најавом интервјуа, овде је управо тај случај, не због дужине текста, но због свеобухватности, садржајности и лепоти речи које је овај дивни, преталентовани човек бирано поделио за vibracijaclub.wordpress.com.

Ранко Слијепчевић – текстописац, кантаутор, још један изузетан уметник!

На почетку Вам морам признати, да сам импресионирана Вашом биографијом…Када се из овог угла осврнете на своје почетке, а кренули сте да се бавите музиком са 16 година, основали своју групу” Дубоко орање”, свирали рок музику са пријатељима из гимназије, како Вам све изгледа и би ли иста мењали?

Тешко да бих мењао било шта. Тај пут, као код свих других људи ваљало је прећи са свим добрим и непријатним  догађајима. Напросто, тај степен адолесценције ме водио кроз магију што је звук неког инструмента или мелодије на радију. Заправо, као и моји савременици, нисам био свестан привилегије коју младост носи. Тек када уђете у друге временске интервале, схватите колико је лепоте и разузданости било у том добу и да једино младост има снаге да воли потпуно, безусловно и безобзирно.

Но, човек је прилагодљиво биће па ме ни средњовечност не спречава да останем на истим шинама и често бива да се према животу опходим управо онако како је било у том младалачком периоду. Природна је појава да човек сазрева, а неке пређашња искуства наводе на другачија размишљања и потезе. Тај период заноса, снова, са почетка моје каријере фундамент је свега онога што је настајало после. Наравно да су ти дани  остали у сећању, првенствено због другарства, пријатељства. Наши путеви и разилажење везани су за различитост амбиција. Ето, од свих момака из бенда “Дубоко орање” ја сам једини који је следио пут музике, поезије и снова.

Најпознатији сте требињски кантаутор и текстописац, је ли захвална оваква титула?

Требиње је изнедрило доста талената како у уметности, тако и у сфери спорта, науке итд… Без лажне скромности нисам никада размишљао о томе. Моје деловање у Новом Саду, Београду и често појављивање у медијима је допринело таквом статусу. У мом граду ме углавном поистовећују са песмом “ТРЕБИЊСКА”, која је настала кроз један носталгичан период београдског опуса. Срећа да је тако јер је носталгија као и љубав неконтролисано осећање.

Пре 6 година живели сте на релацији Београд – Нови Сад, шта се од тог периода поред година, пандемије, места боравка, променило?

У Требињу живим. Вратио сам се пре три године. Наравно, одржавам пријатељсва и пословне односе које сам градио 30-ак година у Новом Саду и Београду. Овде ми је добро и технолошке олакшице омогућавају све што сам радио и раније. Компонујем, пишем, спорије живим, што ми тренутно одговара. Тај дуги период проведен у Војводини омогућава ми привилегију да се никоме не требам представљати и објашњавати чиме се бавим. Чести одласци до Новог Сада и Београда сада су сужени због постојећег стања. Верујем како ће и ово проћи па да наставимо по старом. Мало Требиње ,мало бели свет.

Како бисте описали себе?

Верујем да сваки човек о себи има добро мишљење. Различити смо по томе што неки од нас препознају и своје недостатке, мане. Ја сам латентно лењ и тврдим да сам се могао узвисити за још који степеник у каријери. Они који знају шта сам створио у музичком свету не мисле тако. Говоре како сам записао доста нота, стихова, речи… Нисам имао менаџерске способности и овај херцеговачки понос није дозвољавао да се мој карактер мења.  Покушавам одржавати доследност свога пута не сањајући материјалну пролазност. Имам довољно памети, искуства да знам како се стиже до бољих позиција и опипљивог, али моји идеали нису у кохерентности са губљењем снова и части.

Сарађивали сте са познатим новосадским музичарима који су такође пратили и радили са Балашевићем, Дудом Безухом и Александром Дујином, какво искуство из тог периода носите?

Сарађивао сам са доста добрим музичарима и људима, пре свега. Александар Дујин је свирао клавир на мом првом ЛП “Не дај ми самом кроз ноћ”. Поред њега припомогли и украсили неке песме Зоран Кина Алвировић, Ладо Леш је програмирао цео албум, Драган Миловић. Албум је снимљен у “Студију М” Радио Телевизије Војводине. Објављен под етикетом ПГП-РТС . Леп период, стицање нових искустава и учење продуцентског заната од Јан Шаша. Први солистички концерти, гостовања на радију, телевизији…

Дуда Безуха је мој драг пријатељ и доста ми је помогао у стварању два албума. “Кад тишина говори” и “Ноћи од пјесме”. Сјајан музичар и продуцент. Често ме знао угостити у своме дому на Звездари. Разумео је моју поетику и кроз бравурозност нота стварао прелепе аранжмане који су доприносили издвајању мога гласа и свега онога о чему певам. Пре 2-3 године овако на даљину размењујући мејлове снимили смо 6-7 композиција у „свит“ јез ђиру. За своју душу. Неке од тих песама украсили су Александар Бањац као и Васил Хаџиманов. Велики респект за све уметнике који су припомогли да моје песме звуче шансоњерски аутентично.

Зашто никада Ваш први албум није угледао светлост дана, говорим о албуму ”Детелинара” а касније још један 2006.?

Албум “Детелинара” снимљен је у истоименом студију, чији је власник био Александар Кравић, дугогодишњи бас гитариста пратећег бенда Ђ. Балашевића. Одустао сам јер сам био при мишљењу да је незрео.И данас сматрам да је тако.

Други албум од кога сам одустао је “Лимбо” који је снимљен у Земуну са мојим пријатељем Новицом Бојић Нокашем. Сјајно је то звучало, италијанско медидитерански где по сензибилитету и припадам. Али то је била музика која се није уклапала у трубадурски концепт моје каријере. Те песме су биле одличне. У прилог говори факат да су завршиле на албумима Жељка Васића, Саше Ковачевића. Није ми жао. Песме живе а изводе их врсни певачи.

Какве успомене носите из периода сарадње са Цобијем, групом ” Про арте”? То је био крај деведесетих?

Пеца Поповић, угледни рок критичар, новинар и колумниста ме упознао са Владимиром Савчићем Чобијем. Од првог руковања знао сам да ћемо бити добри сарадници и пријатељи. Написао сам музику и стихове за његова два последња албума. Освајали смо награде на свим фестивалима, путовали свирали и учвршћивали пријатељство. Сјајан пјевач, забављач. Харизматични “Буцко” је био звезда бивше земље, Советског савеза и других европских подручја. Чувам много лепих успомена из тог периода. У књизи “Хамлет од Трибуније” посветио сам му једно подглавље назвавши га “Епитаф за мога друга”.

Још један занимљив податак је и да су Ваше песме од 1993.год. заступљене на свим музичким фестивалима, иначе замолила бих и да прокоментаришете награде које сте добили, ето рецимо на Будванском фестивалу… што са Чобијем што са Сергејем Ћетковићем...

1993 на Будванском фестивалу моју песму “Љубави ми дај” изводио је тада најпопуларнији новосадски певач Драган Миловић и група “Ружа са Дунава”. После сам био ауторски заступљен на свим тадашњим фестивалима. Чоби је освајао награде на Будванском фестивалу -3, на “Котор фесту -2 , Сегеј Ћетковић Будва, Корнелије Ковач, као певач на “СУНФЛОWЕР” фестивалу, Момчило Грујичић на фестивалу “Сунчане скале”. Моја награда за кантауторски албум “Даворин & Индеxи”. Још неколико признања на дечијем фестивалу “Први аплауз” Бања Лука, које сам добивао као стихотворац на композиције Боба Вучура. Душан Свилар на фестивалу “Београдско пролеће”…

Оно што је за мене била новина док сам читала вашу биографију је и податак да сте Ви са Марином Туцаковић написали комплетан албум за групу “Смак” и Бориса Аранђеловића 2000. те године, а исте и објавили свој сопствени…реците нам нешто о опширније о томе?

То је био соло албум Бориса Аранђеловића за који је музику писао Миодраг Бата Костић -еx YУ група-Теруси-, а Марина и ја смо радили по пола албума стихове. Истина је да је комплетна постава групе “Смак” одсвирала тај албум,који је снимљен у студију “Кошутњак”. Нажалост Борис се убрзо разболео и није могао испратити промовисање албума. Једно лепо искуство и дружење са уметницима као што су чланови групе “Смак’.

Албум “Кад Тишина говори” снимљен је  у студију 5- ПГП РТС који је и објавио ЦД.  Субјективно, моје најбоље остварење. Углавном акустичарски приступ песмама.  Дуда Безуха гитаре, Иван Алексијевић клавир, Драган Ивановић бас, Петар Радмиловић бубњеви, Габор Бунфорд саксофон. Са албума се издвојило неколико нумера, “Возови”, “Опет је на тебе ноћ мирисала, “Кад је човјек сам”.. Све у свему најцеловитије издање заокружено истим сензибилитетом, приступом и звуком.

Инструментални албум, Збирка поезије ” Азил”, учесник Дучићевих вечери поезије у вашем Требињу, аутор незваничне химне свог града…од свих ових набројаних података, где се највише проналазите, откуд Вам толико енергије.

Објавио сам четири збирке поезије и роман “Хамлет од Трибуније”. На сву срећу још имам пријатеље који су на сваки начин вољни подржати ове моје “хирове”. Првенствено мислим на Зорана Јанковића и компанију “ИБС” који разумеју како проблематику ауторства, тако и решавање издаваштва.

Задовољство је наступати и бити уметнички учесник вечери које су посвећене нашем суграђанину, великом песнику и мислиоцу Јовану Дучићу.

2002 сам имао први солистички концерт у свом граду и ево до данас одржао јос пет – шест. Све то уз помоћ композитора и пијанисте Боба Вучура. Требиње је показало да воли своју децу. Захваљујем суграђанима на лепом односу према моме стваралаштву.

Песма “Требињска” настала је у Београду од носталгичног несна. Није важно да ли је “незванична химна”, драже ми је што  више није само моја, него свих оних који воле овај град и носе га у срцу.

На почетку интервјуа рекао сам да сам лењ и мислим да сам могао више стварати. Захвалан Богу на таленту, али могао сам узвратити са још више рада.

Два инструментална албума – “Шум невидљивог света” – и “Винтер најт”– створена су кроз жељу  амбијенталног приступа мог деловања. Заправо инсталирање сваког новог вст инструмента наводило ме да се опробам у „Чилаут“  музици. Инструментална музика не одредјује простор ни место. Можете следити њен тон у сопственом правцу. Неколико нумера је заступљено на Новосадској телевизији као подлога за одређене емисије…

Да ли сте поносни на свој град и колико је исти поносан на Вас?

Свакако да јесам. У протеклих десетак година Требиње дозивљава туристички процват и сваким даном је лепши. Драго ми је да долазе туристи из целог света и носе драге успомене из нашег града. Да ли је поносан на мене? Не знам? Можда је превише стидљив и не показује ту емоцију или сам ја размажен па не признајем да је то неистина. Никада нисам одмеравао нашу узајамност, љубав, нити правио разлику од добијеног и заслуженог. Наћи ће се нека либела која ће поравнати вредности. Такав усуд решава само време и то је једина истина.

Шта Вас чини срећним, шта Вас покреће у овим смутним временима…када упркос свему, рекла бих, припремате збирку поезије, албум, заиста импресивно и амбициозно морам признати…?

Управо сте одговорили. Кроз мутна времена, пандемију, спас налазим у оном што ми је најближе. Ноте и речи. Технолошка помагала у смислу студија имам, тако да је то склониште од збиље и тајни састанци са сновима. Некада успешни, некада мање важни али наша веза је нераскидива. Ту се суочавам са искреношћу и свиме сто ме тишти или усрећује. “Чесма јос ради “. Ја одврћем славину и никада не знам шта ће исцурети. Углавном, задовољан сам и када створим нешто што ми се не свиђа, знам да ће послужити неки део за следећу композицију. Носим се мишљу да на yоу тубе канал неке демо снимке из разлога што боље, искреније звуче од завршног, испродуцираног снимка. Суштина уметности је пренети осећања. Технологија је ту да припомогне али није неопходна. Јер уметност и јесте створена због препознавања и присећања. Суштина уметности је пренети осећања.

Ко Вам је од људи са којима сте сарађивали, а ту су поред горе наведених и Жељко Васић, Саша Ковачевић, Гоца Тржан, “Ок банд”, био најзахвалнији за сарадњу?

Сви су на свој начин различити, са друге стране слични и професионални. Певачи које сте набројали имају свој идентитет, боју гласа и јединственост. Са свима сам у добрим комуникацијама и драго ми је сто смо сарађивали и што су уврстили неке моје песме на њихове албуме. Морам напоменути сарадњу са Вилијом за коју сам писао песме на њеном првом албуму као и са Виданом Столићем сјајним пијанистом који је украсио пар нових песама.

Лепу сарадњу у новије време имао сам са чувеним продуцентом и композитором Браном Ликићем, творцем звука сарајевских група Мерлин, Црвена јабука, Валентино, Плави оркестар… Брано је заљубљеник поезије и компоновао је моју песму ”Невидљива вода” која се нашла на његовом новом албуму.

Нова збирка поезије је у завршној фази под радним насловом” Расковник”

За ког би сада написали песму?

Кантаутори су Вам чудан сој. Углавном пишу за себе. Ето, понекад се деси да се нека песма “отргне” и да је сними неко други. Тезе су мало замењене и сада сви покушавају бити композитори и продуценти. Вероватноћа је та да нам је стање у музици баш тако како они стварају. Улоге су давно подељене па би се требали држати тог начела. Али правила одавно не важе и беспредметно се супростављати том избору. Салонски манири не вреде када нема салона. Демократска плиткост је одавно решена мишљењем Енди Ворхола, да ће свако имати својих петнаест минута. То време живимо и колико год се успињали кроз побуну ума, ништа се неће променити. Треба веровати да још постоје адресе на које ће стићи нека песма или лепа мисао.

Неостварена жеља? Највећи страх (ако постоји)

Жеље увек постоје и оне су  нераскидива нит наших снова и хтења. Доста њих сам препознао и срећан сам да је тако. Мислим да је најважније пронаћи равнотежу и мир, јер онда се и свака неоствареност лакше подноси. Страхови су део нашег била. Што су откуцаји бржи они постају раздражљивији. Зато успори. Веруј и не бој се.

Шта бисте поручили жени коју волите, ето рецимо кроз стихове своје песме

Поруке су одавно послане кроз моје стихове и ноте. Неке још путују и буде моју несигурност да ће наћи одредиште. Остаје  нам свет стварности и снова. Остаје нам уметност која потврђује све оно најбоље у човеку. Наду, веру, љубав, лепоту. Молитву. Оно што сањамо и чему се надамо.

Захваљујем најлепше на исцрпном интервјуу, сијасету добијених података,ажурности, стрпљењу и лепоти уметности коју негујете и богатите срца несумњиво бројне публике.

Преузето са vibracijaclub.wordpress.com.