Језеро Клиње, фото: Мирко Окука

„Човече, ја сам се као дете пењао на овакве литице, само их је било мање“, неуморно је настављао причу мој сапутник, док је, бистрим погледом испод замагљених наочара упијао сваки детаљ нетакнуте природе Чемерна.

Наизглед чангризави старац, који је изричито тражио сједиште покрај прозора полако се претварао у занимљивог путописца који је, у нама свакодневним, сликама проналазио каменчиће давно започете потраге за мозаиком живота, стрпљиво их биљежећи у странице роковника.

„Ено га орао, да ли је белоглави суп“, питао је, чудећи се што слијежем раменима и шаљиво одговарам да ми у Херцеговини познајемо голуба, гаврана и јастреба па нека изабере шта му се више уклапа у поезију.

Сеоба Херцеговаца, то је то!

„Није поезија, сликарство је, ја сам импресиониста, интерсониста како ме унук зове (смијех)“, одговорио је док је настављао да шврља роковник, „волим да записујем идеје. Видиш, стене памтим, онај кањон, лабудове код оног, како беше… Трнова, али морам да запишем идеје. Видиш оне борове на ободима брда, као да путују, одлазе. Исти су као ви, крш вас отхрани, а ви онда одете негде друго. Сеоба Херцеговаца, то је то!“

Ми то ‘нако, нек се путује, глупа иронија је нађачала моје, али не и стрпљење страца који је мирним гласом наставио да приповиједа. „Ја ћу да вам насликам одлазак, а ви запамтите, па се вратите истим путем, немојте да помешате стазе и залутате“; причао је док сам, узалудно, покушао да из главе избацим идеју да ме пјесник-филозоф зајебава да је сликар.

„Има нешто у овом вашем кршу и градићима, увек су исти. Ја сам служио војску у Билећи, али само кратко, двадесетак дана пре него су ме пребацили у К (не сјећам се), сада очекујем исти градић, оне вечне фасаде, благо вама, ја свој Ниш више не познајем.“

Има нешто у овом вашем кршу и градићима, увек су исти.

Да ли су се људи тада смијали на улици, питао сам га, ако јесу, онда то више неће да буде тај градић. Херцеговци одлазе у потрагу за хљебом, миром. Тамо иза налазе сјету која их увијек прогони, док ови који остају суморним погледом маштају о бољем животу са друге стране брда, настојао сам и сам дотакнути поетске дубине којима је пловио мој саговорник.

Немој да ми причаш да пара нема, ово су паре, научите да их користите!

„Шта вам фали?“ прекинуо ме оштрим одговором, ни секунде не скидајући поглед са гатачког језера. „Ово бре нигде нема, гледај ово небо, ову речицу (језеро Клиње), а где сте ви, где су барке, риболовци, деца? Треба странац да вам прича шта је лепо код вас?! Немој да ми причаш да пара нема, ово су паре, научите да их користите! Французи, бре, тоалет папир као сувенир продају туристима, ви ни рај не умете!“

„Исти сте ко ми, исти сте ко ја. Увек је туђе лепше, а шта је лепше упи*куматерину“, бјеснио је док је кондуктер већ мрмљао о мањку „веселица“; „лепша је Андалузија где су ме појели комарци, Француска, где сам сву уштеђевину спискао на некакве богиње, јесте лепша је, нема овог јавашлука, овог ђубрета покрај пута, овог малициозног народа. Лек за сиду у овим брдима имате бре! Идите, тражите лепше, чекајте да вам се кућа сруши као моја, идите у…“, настављао је тихо да псује и мрмља, док сам осјећао да му се замишљена сеоба у мислима мијења у нешто много, много горе.

„Имате ријеке, хидроцентрале, руднике, шуме, климу…“ набрајао је и није ми допуштао да га убиједим да све то није наше, да су неки покупили кајмак, док другима остаје поглед ка небу; „борите се, своје се не отима, своје се брани, борите се, шта вам фали!“

Тек на растанку сазнао сам да се зове Мирко, да је пропутовао свијет, да је сликар за своје унуке, пјесник за супругу. Семафор у Гацку је показивао црвено, док је мој саговорник мјесто поздрава рекао „дао бих вам ја свој роковник и своје цртеже, али треба да прогледате властитим очима“, и наставио да гледа у јарко црвено небо и залазеће сунце изнад Херцеговине.

Љубиша Буквић, Моја Херцеговина

(Насловна фотографија: Милан Носовић)