Дан бјеше 23. август. Мој 23. рођендан. Били смо заједно, добри мој професоре, у селу Корита, у Кучима, и ту си ми, професоре, поклонио боцу вина, и мајицу „ЗА БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ“. Хвала ти на томе.

Након тога је услиједила једна од највећих предизборних „ауто литија“. Ја као Ровчанин… Ђе ћу друго без са Кучима. Полиција нас је блокирала, на Биочу, и држала ту 3-4 сата. Тада је настала ова слика, култна слика. Будући премијер, пружа отпор. „Туците мене првог, немојте ђецу“ рече он. Ја иза њега. Чувам му леђа, спреман на све! Подгорица креће, 20 000 људи, да „ослободи“ браћу Куче… Сви сложно, иза њега.

А данас…

Ђе нестаде, професоре? Ђе нестаде ова твоја узаврела крв да пружиш отпор неправди? Зашто се продајеш? Зашто нећеш да сједнеш и да макар причаш са нама, који смо те довели до фотеље првог човјека државе? Зашто се мириш са Лоповом? Зашто склањаш најстручнијег човјека који је поред тебе?

Шта ти значи, мој добри и поштени професоре, Свети Митрополит Амфилохије? Шта је теби значила његова ријеч? Шта значи „БЛАГО МЕНИ“, те његове ријечи, које је Блаженопочивши изговорио након НАШЕ побједе 30ог августа????

Добри мој, и поштени професоре….

Душо продана.

Пише: Лука Тапушковић