Лука Црпуљаревић има само осамнаест година, али је домаћин и младић за примјер. Прије десет година остао је без оца, има сестру и мајку и стицајем тужних околности једина је мушка глава у породици.

„Не дам да моју ливаду пасу туђе овце“ Лука (18) сам одржава породично имање, зна да би тата и бака били поносни на његов труд

– Са татом сам долазио у село, а касније и сам код баке. Кад је она била већ у поодмаклим годинама видио сам тугу у њеним очима што не може домаћинство да одржава онако како је било док је отац био жив. Ја сам тада још био мали, али сам обећао чим мало ојачам да нећу пустити да туђе овце пасу наше ливаде и тако је и било. У вријеме епидемије корона вируса настава се углавном одвија онлајн, овдје сам се опремио свим што ми је потребно и тако пратим часове, као што бих радио и од куће која се налази на Златибору, а преостало време радим на имању – рекао је за РИНУ овај вриједни младић.

И уколико би вас пут навео на планинске пропланке у село Семегњево, у дворишту Црепуљаревића ништа не би указивало да ово домаћинство потпуно сам одржава један средњошколац са скоро свим петицама у дневнику. Лука има овце, јагњад, свиње, пластеник, воћњак и више од два хектара земље коју сам коси и припрема сено за стоку. Поред шупе наслагана стоје дрва која је сам обезбједио и исцијепао. Најмлађи је становник у том дијелу села, преосталим мјештанима помаже кад год је у прилици и тако им измами осмијех на лице.

– Комшији сваког јутра музем краву јер он више није у могућности да обавља те сеоске послове због година, старијим бакама цепам дрва кад год треба, оне ми исплету џемпер јер не желим да им наплатим. Међутим, иако ми није нужда јер је од оца остала пензија, а од школе имам стипендију пошто сам одличан ђак, волим и да заврнем рукаве кад год је потрбено и тако зарадим неки динар. Улажем у кућу на селу, промијенио сам врата, прозоре, мало проширио собу. Имам у плану да сазидам шталу. Желим да кад би моји покојни отац и бака могли да ме виде да буду поносни на мене – говори Лука.

Највећу подршку му пружају мајка и сестра, које се нису противиле његовој вољи да своје вријеме и енергију уложи у рад на породичном имању. Првобитно му је мајка спремала храну да носи са собом, али и тада је Лука показао да све може сам.

– Волим да поједем, али волим и да спремим. Нисам хтио маму да оптерећујем да ми стално кува и спрема у торбе. Већ сам научио да кувам, домаћа пита са ручно суканим корама ми је специјалитет. Али, знам да направим и ракију, џем од наших домаћих шљива – прича кроз осмијех овај средњошколац.

Каже да његови вршњаци и другари различито гледају на одлуку да ради на сеоском имању, док они вријеме проводе на друштвеним мрежама и на тренинзима.

– Живот у Семегњеву је мој велики животни учитељ. Рад на селу је мој хоби и мој спорт, најсрећнији сам кад све обавезе завршим и пијем чај у дворишту – рекао је Лука.

Ипак, испред овог младића су поред рада и живота на селу и велики циљеви кад је образовање у питању. Матурант је и ове године уписује на факултет, нада се да ће успети ускладити и све обавезе око предавања и испита са радом на селу, јер не дозвољава да се врата на кући у Семегњеву трајно закључају, пише Тањуг.

– Себе за десет година видим као младог човјека који је завршио факултет, ожењеног и са дјецом. Нисам ја никакав вук самотњак овде на селу и желим здраву и срећну проодицу. Можемо да живимо и на Златибору, ако послови то буду од нас захтијевали, али домаћинство у Семегњеву не смије да се угаси. Овде сам пренио и славу да славимо, нема веће милине око срца кад запалите славску свијећу испод слика својих предака – поручио је млади Лука Црепуљаревић који је доказ да савремене технологије и „тик ток челенџи“ понекад и губе битку пред традицијом и старим породичним вриједностима.