Аутор: Жарко Јањић

На данашњи дан, 3. априла 1973. године, у саобраћајној несрећи код Тарчина, погинуо је Јован Јово Ђурић, најугледнији Љубињац – у новијој историји овог мјеста.

Јово Ђурић је утемељитељ, тренер и капитен модерног одбојкашког клуба у Љубињу, био је и државни репрезентативац Југославије у том спорту, а од Словеније до Херцеговине у својој професионалној струци упамћен је као врсни агроном.

Многи старији Љубињци, који га памте, и сада ће вам рећи да се човјек с таквом енергијом, визијом и ентузијазмом више никада није родио у овом граду, као ни човјек с бољим смислом за рад и организацију – било да је ријеч о његовом приватном пољопривредном имању, било о  друштвеној Земљорадничкој задрузи коју је исто тако успјешно водио и ширио.

У његовом  случају  потврдила се народна узречица: такав се рађа једном у сто година!

Јово Ђурић је спортску каријеру започео у Новом Саду, гдје је студирао пољопривреду, а осим одбојке, добро је играо  ондашњи велики рукомет и фудбал.

  Његов син Ђорђе Ђурић, као одбојкашки репрезентативац СР Југославије, вратиће се са бронзаном олимпијском медаљом из Атланте и тиме још једном потврдити велико очево дјело.

Међутим, највеће Јовино дјело чињеница  је да је одбојка од шездесетих година прошлог вијека до данас  у Љубињу и даље спорт број 1 –  и да је ово мјесто у том периоду дало цијели низ изузетних играча који су играли од Јапана и Јужне Кореје, преко Србије, Црне Горе, Ирана, до Луксембурга, Норвешке, Финске, Француске, Италије…

А колико сами играчи поштују то дјело говори и податак да од Јовине погибије 1973. године, више нико у сениорском одбојкашком клубу у Љубињу не носи дрес са бројем 1, а од те године редовно се организује меморијални турнир у његову част.

Иначе, мушка одбојкашка екипа Љубиње Банкома успјела је ове сезоне да очува статус премијелигаша Босне и Херцеговине.

А и они, као и женска екипа која се такмичи у Првој лиги Републике Српске, утакмице играју у спортској дворани која однедавно носи име Јове Ђурића.

Радио Требиње