Mарко Радаковић: Вјеровање својим очима?
Живимо у времену кад с разлогом сумњамо у скоро сваку вест. Технологија је толико напредовала да скоро свако може да монтира било шта и то предочи као стварност. Медији имају вештину да манипулишу и ствари представе ван контекста и пренесу сасвим супротну поруку. Зато се увек треба суздржавати од коначног суда, бар кад су медији у питању.
Ево баналан пример. Замислите да је уз горњу слику пратећи текст овај:
„Стање у болницама је све горе и горе. На хируршком одељењу, где леже свеже оперисани пацијенти, хигијена је на очајном нивоу. У просторије улазе голубови, једу храну, врше нужду и имају слободу, као што видите, и да се попну на пацијенте који су још под дејством анестезије. Прозори не могу добро да се затворе, што је проблем зими, али и лети, будући да собе нису опремљени климом.“
А сад замислите да је текст следећи:
Медицинска сестра која је направила фотографију написала је : ,, Прошла су 23 дана откако је овај пацијент стигао у ову болницу, и нико од његове породице није дошао да пита за његово здравље. Али голуб долази свака два дана и седи на његовом кревету..Касније смо открили да је овај човек свакодневно седео на клупи у парку, у близини болнице, хранећи голубове, укључујући и овог.Људи брзо забораве доброту али птице памте..?“
Манипулација је лакша ако се у то укључе емоције, па се овакве вести, лажне или праве, намерно интензивније пласирају да би скренули пажњу јавности од далеко важнијих ствари. Ово говорим због свих „сапуница“ који медији режирају, а на које многи људи наивно наседају и са нестрпљењем их прате, гладних трбуха или оболели од тешког рада, док им исушују реке или трују ваздух. Али они прате намерно издвојен случај, рецимо, оптужбе са силовање који га чини „посебним“ само чињеница да су у њега уплетене медијима познате личности. Силовања се дешавају свуда око нас, и физичка и психичка, и пљачке и тровања, можда би било паметније да ту мало више отворимо очи, а не тамо где нас други уче да је једно насиље „посебније“ од другог, или да је нечија лична правна парница ичија ствар осим оних који у њој учествују. То је морбидна радозналост замаскирана борбом за људска права. При том ја овде не судим ко је крив, ни ко је жртва, има ко ће то утврдити, нити друштвене мреже томе служе, али то смо, изгледа, сви одреда заборавили. Елем – не наседајмо на медијску играрију и не заносимо се тиме да знамо ишта више од оног што смо лично искусили.
ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?