Људи се сете правде само када њих лично погоди неправда. Док се она догађа другима, правда никоме не пада на памет. Лечић је очигледан пример. Пизди на оне који њему раде исто оно што је само месец дана раније он радио другоме – судио преко медија, ни не помисливши тада да пре суда осуђеном призна “право на свој глас и своју истину“, сматрајући ваљда такво право ексклузивно својим. Што би народ рекао “По туђој гузици и триста батина мало“.

Оно што је у случају Алексића без икаквог конкретног доказа сматрао “очигледним“ (“да је вршена манипулација, сексуална уцена“) у сопственом случају не сматра, упркос чак и снимку на коме је, може се рећи, звучао прилично манипулативно и уцењивачки.

Лично ипак не верујем да су и Лечић и Алексић силовали, у смислу који је та реч имала пре него су је неолиберални жреци изобличили – приморавање на полни чин применом физичке силе (отуда и изведеница силовање). Али је врло могуће да је у оба случаја неке манипулације било, што иако подлеже моралној осуди или неком облику правног гоњења ипак не спада у силовање. Могуће је и да су обојица оклеветани, што ако би се доказало, правном гоњењу би морале да подлегну наводне “жртве“, као и силни новинари који су ширили лажне информације.
Били криви или оклеветани, ваља обратити пажњу и на то да је Алексић и даље у затвору, а Лечић и даље није. А требало би или обојица да буду у затвору или обојица на слободи. И нико да нам објасни због чега Алексић робија, а због чега Лечић не робија. Црно на бело, као и небројено пута до сада, показује се да се читав правни поредак своди на орвелијански софизам по коме смо “сви једнаки, али су неки ипак једнакији“, односно да за исту недоказану оптужбу неко може моментално у затвор, а неко уопште и не мора. Зависи не од стварне кривице, него од светоназора којима гравитираш, при чему они либерално-грађански, чак и кад си под озбиљном оптужбом, ипак доносе повлашћенији положај.
Ниједног тренутка се не сети правдољубиви Лечић да “право и правду“ затражи и за свог сапатника Алексића, на кога се међу првима бацио каменом, а коме и једно и друго припада ништа мање него њему. Јер ако “право и правда“ не постоје за све онда не постоје уопште. Онда је све дозвољено, онда ко коме смести, ко кога први зајебе, ко кога вештије слаже – што и чини суштину овдашњег колонијалног поретка (а и целокупног друштвеног живота) сазданом по узору на тобож “напредне“ светске, чему је Лечић дуго времена доприносио као првоборац и перјаница. Опет, иако у односу на Алексића очигледно привилегован, не може се рећи да му положај није незавидан, јер је по свему судећи и “плишана револуција“ почела да једе своју децу.

Светислав Пушоњић