Било је тако једном у Херцеговини: Било је у Бежђеђи!

УЧИТЕЉИ НА ДАЉИНУ – Године кад су хатељски пијетлови будили просвјетаре

У мојим мало пожутјелим репортерским биљежницама, без прецизираних датума, откривам двије донекле сличне приче везане за берковићко село Хатеље. О два учитеља маратонца, два страсна заљубљеника посла, два просвјетна мисионара, каквих је поодавно нестало чак и у овим нашим херцеговачким врлетима. Гдје, гле чуда, у поратним деценијама, посебно након Другог свјетског рата нису били ријеткост… У данашњем дигиталном свијету можда би дјеловали и помало анахроно, смијешно… Само, без њих данашњег свијета не би ни било, односно – тај би свијет био много назаднији, примитивнији… Зато немојте да вас хладни наслов одбије од читања ове топле приче.

Spaso Đurica je znao da je sreća voljeti druge.jpg (155 KB)

Спасо Ђурица је знао да је срећа вољети друге

Мрљава кугла Сунца титра у жућкастим облацима истока. Сренсле и глог осипа бјелина, а у чашкама трешњевог цвијета бучна музика пчеле најављује зачеће новог плода. Суморно прољеће 1993. неодлучно окапава над источном Херцеговином, над Дабрицом и риђим коповима боксита, на које лијено излазе први гуштери више омамљени мало јачом свјетлошћу, него небеском топлином. Учитељ Спасо Ђурица брише орошено чело, грабећи стазом према школи двадесет пети километар, откако је јутрос, испраћен првим пијетловима, кренуо испод Хатељских греда, док му је за леђима трнула кришка младог Мјесеца, а праскозорје халапљиво крцкало разигране звијезде по хоризонту.

Можда је гдје успут уморним кораком самлио и бокор првих љубичица, али га није осјећао. Рат је. Чула отупјела. Мириси скоро не постоје, боје изблиједиле, ухо не реагује ни на пјесму коса самотника са највише гране олисталог граба, тражи јачи звук. Фијук метка… потмули ехо гранате! Срећом, ништа. Само, срећа је овдје на крају српског дијела свијета кратког вијека…

Попиће кафу и уз њу једну љуту у некој кући Гордића, Медана, Михића, Ђурица, Смиљанића, Јелачића, Радишића, Хербеза, Вуковића, Пудара… свеједно. Договориће се код кога ће коначити ове седмице, до петка. Свима, драг гост. Још једне седмице, значи, остаће с њима – са старцима, женама, дјецом… јер, рат је, остали су на фронту. Дабричане зато Спасин долазак загрије боље од шкртог априлског сунца.

Berkovići s pogledom na Hateljske grede.jpg (155 KB)

Берковићи с погледом на Хатељске греде

Бивша дабричка школа је порушена. Настава се изводи у приватној кући Владе Гордића, човјека који је давно одселио у Кикинду, а кућу оставио селу… Неком чудном иронијом судбине, иста кућа је коришћена за школу послије Другог свјетског рата!

Да је Спасо Ђурица одбио да понедјељком пјешице преваљује тих 25 километара – и петком, наравно, у обрнутом смјеру исто толико, према својој кући у Хатељима (два километра сјевероисточно од Берковића), школе у Дабрици не би било. А 15 ученика морало би се сналазити како ко зна, умије, и што је најпресудније – како чија породица може.

Али, овај учитељ, један од најсвјетлијих ликова из моје херцеговачке репортерске биљежнице, са чијих сам пожутјелих страница преписао горње ретке, никад  није долазио на такву помисао.

Није, јер Спасо Ђурица учитељ је по крви. Волио је оних 15 куштравих ђака, као и многобројне прије њих, а подсвјесно у њему су одзвањале ријечи, што их је давно забиљежио њемачки писац Херман Хесе: „Благост је јача од строгости, вода је јача од стијене, љубав је јача од силе… Није срећа бити вољен, свако воли себе, али вољети другог –  то је срећа!”

Чиме друго и како објаснити оне године из биографије сеоског учитеља који је пјешачио по 25 километара до школе, да би у њој – на само километар и по од првих борбених линија предавао за четири разреда пуне четири године?

– Нисам био једини учитељ  у Херцеговини који је тада пјешачио, али вјерујем да је мало који од њих направио толику пјешачку километражу. Не кајем се. Срећан сам да сам помогао тамо гдје сам могао и како сам најбоље могао. А било је, искрено ћу рећи, тешко. Врло тешко. Каткад стигни дојава: очекује се гранатирање; тад бисмо сви бјежали из школе, склањали се гдје даље, у нечије друге куће, за које се процјењивало да су сигурније… Ерих Кестнер написао је ону дјечју књигу “Летећи разред” о нечем сасвим другом, но ми смо вам у то ратно вријеме били “летећи разреди” ка сигурнијем склоништу…

Учитељ Спасо није постао богати Херцеговац… Али је постао човјек богат искуством. По завршетку Учитељске, у Мостару, првих пет година предавао је у Битуњи код Стоца, онда у Пушиштима, петнаестак километара од Стоца према Неуму, потом до почетка рата у селу Љути До, на петом километру западно од Берковића… Имена дестинација не звуче одвећ отмено и гордо…

Uspomene - Spaso Đurica i njegovi đaci u Ljutom Dolu.jpg (161 KB)

Успомене – Спасо Ђурица и његови ђаци у Љутом Долу

А кад све сабере, Спасо Ђурица ево, готово четири деценије упућује сеоску дјецу у тајне школског знања! Поново је у подручном одјељењу берковићке Основне школе “Његош“, поново у Љутом Долу – са пет ђака првог и другог разреда: Данијелом Пиљевић, Зораном Џомбетом, Павлом Ћетковићем, Данијелом Самарџић и Вањом Радан… Лагано се ближи и пензија. А и сам Спасо је сеоско дијете. Па кад му је брат Чедо одселио у Војводину, у Стару Гајдобру код Бачке Паланке, казао је родитељима: ја ћу живјети с вама. И?

– И – вели – брат одселио, сестре се поудавале, родитељи умрли… Овдје у Хатељима би на нашем имању, да нисам остао, данас била пустош… Овако имам, синове Душана и Драгослава, унучад… 40 дунума имања. Половина је пашњак. Другу половину обрађујем и обрађујући уживам, нарочито у воћарству! Жеља ми је да овдје дочекам пензију, на свом имању и у својој кући, да ме овдје посјећују моји бројни драги ђаци, међу њима је данас доста успјешних људи. Највише добрих радника… али и инжењера, љекара, доктора наука…

Подалеко и од градских и од велеградских збивања и контаката, Спасо Ђурица никад није добио звучно признање, рецимо оно “Најдражи учитељ”. Међутим, и без те папирнате потврде, он је то био и остао многим  својим ђацима. Ђацима које је волио…  А, “срећан је онај који воли друге”…

У овим, и свим другим временима. 

БИЛО ЈЕДНОМ У БЕЖЂЕЂУ

Осам година би и Бранка Шетку у Хатељима будили пијетлови. Устајао би хитро и кретао стазама и богазама, на 25 километара дуги пут, према невесињском селу Бежђеђу, где су га чекали ђаци, жељни знања… Поподне би  се истим стазама и богазама враћао кући. Значи 50 километара дневно. Поновићу: 50 километара дневно!!! О тим годинама с њим смо ћаскали у оно доба док је био у четвероразредној подручној школи берковићке Основне школе „Његош“ у Струпићима:

– Послије завршене Педагошке академије у Сарајеву, 1974. године – причао нам је – вратио сам се у Хатеље и почео да радим у невесињском селу Бежђеђу. До њега сам морао да путујем 25 километара у једном смјеру. Само пјешачење до школе није била нека необичност, многи учитељи оног времена у Херцеговини, пјешачили су до тих сеоских школа гдје су радили, али моја километража  заиста је била повелика. Ни послије никог нисам срео ко би имао већу! То јесте толику, али свакодневну!

Branko Setka i njegovi djaci u Strupicima.jpg (143 KB)

Бранко Шетка и његови ђаци у Струпићима

Будио би се Бранко Шетка с оним првим пијетловима и прије праскозорја кретао уза страну, изнад крашког Дабарског поља, између оних хатељских литица, Хатељских греда, које страховито личе на чувене призоре из црнобијелих вестерн филмова, па надаље преко Трусине… Чекала су га три сата прилично брзог хода, док не стигне у невесињско сеоце – и школу са 37 ђака. 

– Нисам – додаје Бранко Шетка – био уопште риједак учитељ пјешак у Херцеговини. Ишао сам и по киши и по вјетру, и по жеги, по свакаквом времену, осим оном  мећавном и снијежном: кад би сњегови завијали стазе и пролазе, претворивши Трусину у бијелу пустош, у којој царују хучни сјеверац, лед и снијег. Тада бих остајао и ноћивао код пријатеља у Бежђеђу. Имао сам добру кондицију. У Сарајеву сам се, прије тога, бавио спортом:  1968. сам се уписао у Карате клуб „Босна“, а за непуне четири године постао сам мајстор каратеа и са поносом носио црни појас другог дана!

Осам година провео је у Бежђеђу у временима кад учитељ није био само школски педагог и васпитач, него и народни савјетник у бројним пословима, односно кад је, да не околишимо, учитељ био најугледнији човјек у селу. Звали су га у помоћ приликом разних невоља што их је са собом доносила свакодневица, али и на славе, на сијела, игранке, свадбе, на све могуће скупове…

Трајало је то тако, све док школа у Бежђеђу није спала на четири ђака, након чега је Бранко кренуо да учитељује по другим школама, док, ево, није стигао у Струпиће и док није минуло 36 његових школских година.

И ето, ту у Струпићима, док се крају ближила још једна школска година и мирисало љето кроз заталасане траве Дабарског поља, у учитељевом сјећању будиле су се  успомене, с посебним жаром некако су сијале баш оне из пјешачког периода  према Бежђеђу, оне године кад су га на пут испраћали први пијетлови, а пратила дуга шкрипа шљунка на путевима и стазама, што су га, под  још “непогашеним” звијездама, водиле ка оној школи – школи,  која је, нажалост, полако али неумитно гаснула са осипањем сеоског становништва… Све док је на крају нису затворили…

Хм, падне ми, на крају ће нам рећи, тако на памет: мало би ко од ових мојих садашњих ђака у Струпићима могао и у машти замислити да је то тако било.

А било је… Било је у Бежђеђи…

Било је тако једном у Херцеговини!

Жарко Јањић/Глас Требиња


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО
Након избора у Херцег Новом: Власт се може формирати без ДПС-а и ДФ-аСкинули српску тробојку и подигли заставу АлбанијеКОМЕМОРАЦИЈА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Обиљежавање Дана сјећања на жртве усташког злочина у ЈасеновцуЦрногорски ватерполиста демантује: Крштен сам у цркви Светог Николе, родбински сам везан за оца Немању Кривокапића…Котор: Ватерполиста уринирао на цркву, вријеђао свештеникову супругуДанијел Михић: Ако се на ове људе оглушимо, Страшни суд ће за нас бити формалност.Новинарка Јелена Денда Борјан: “Они чији рад критикујете познају вас и вашу породицу и не презају од тога да покушају да вас застраше или уцијене”„Магла у мозгу“: Србин, а светски стручњак, открива мало познату последицу ковида /ВИДЕО/Медојевић оптужио О. Гојка Перовића да „злоупотребљава Цркву и увлачи је у прљаве игре страних центара моћи“Демократски Фронт: „Сигурни смо да нам се Јоаникије у себи искрено диви“