Ових дана обиљежава се годишњица масакра у Сијековцу, у знак сјећања на Србе, које су побили бошњачки и хрватски злочинци. Тих се дана добро сјећа и Исмет Ђухерић, Бошњак, који се борио за Републику Српску.

Бошњак који је бранио Српску: Како је Исмет постао командант батаљона „Меша Селимовић“

Исмет је Сијековчанин, иако није рођен у овом селу. “Држављанство Сијековца” је, каже, стекао када се оженио својом супругом Ханумицом, лијепом кћерком мјесног берберина.

По струци економиста, а по убијеђењу Југословен, Исмет је у тада великом, богатом и просперитетном селу надомак Босанског Брода брзо стекао много пријатеља и међу Србима и Муслиманима и Хрватима. Сијековац је у то доба имао више од 1.500 становника, звали су га Мали Париз, или Мала Москва.

Нико у та сретна времена у Сијековцу није ни гледао на вјеру и нацију. Поготово не Исмет Ђухерић, који је био и локални функционер Савеза комуниста и резервни официр ЈНА. Завршио је, као младић, чувену Школу резервних официра у Билећи. Рат га је затекао у чину резервног капетана.

Кад се почело звецкати оружјем, многи Сијековчани и Брођани, па и Срби, побјегли у иностраство, да избјегну рат. Исмет није бјежао, мада је боље него ико од његових комшија знао шта се спрема.

– Ја сам био за све задужен у Мјесној заједници, радили смо, моја екипа и ја за добробит свих становника села. Покушавао сам да се организујемо, да станемо на пут олошу и криминалцима, није ишло. Док се олош наоружавао, други Сијаковчани нису били заинтересовани, нису озбиљно схватали ситуацију – прича Исмет.

Каже да су у селу “углавном сви су били за ЈНА”, али да “нису хтјели да се мијешају”.

-Говорио сам им, неће ово проћи мимо нас, доћи ћемо сви у проблем и ваша ће дјеца, хтјели не хтјели, морати под оружје – прича Исмет.

Док се присјећају тих бурних дана из 1992. године, Исмет и Ханумица Ђухерић, данас пензионери, са поносом показују своју лијепо уређену кућу и двориште пуно цвијећа, у Рафинеријском насељу у Сијековцу.

Кућу су, послије рата, дословно, дигли из пепела. Јер, њихова се кућа у марту 1992. прва нашла на удару ХОС-оваца и муслиманских паравојника.

– Почетак сукоба ме затекао у мојој кући. Дежурали смо на смјену, супруга, дјеца и ја. До комбинованог напада паравојски Хрвата и муслимана, дошло је након што је ХОС из Хрватске прешао преко Саве. За то су одговорни Анте Пркачин и Нијаз Чаушевић звани Медо – говори, официрски одсјечно, Исмет Ђухерић, који је пензионисан у чину резервног потпуковника Војске РС.

Знао је, каже, да су у Сијековцу, кад је ХОС бануо у Борд, већ биле формиране Зелене беретке.

-Како не бих знао, сви смо се у селу познавали. Па тај Земир Ковачевић, што је осуђен за убиства наших комшија, његова кућа је ту близу моје. Знао сам и њега и његову браћу, сви су били на другој страни- прича Исмет Ђухерић.

Кућу Исмета Ђурећа напали су 5. марта, 20 дана прије масакра над комшијама Србима. Исмет је знао да су он и његова породица у опасности. Кад се закувало, звали су га из СДА да “преузме команду” над њиховим паравојном јединицом. Одбио је.

– Те вечери, 5. марта је било страшно. Пуцали су са свих страна. Једва смо извукли живе главе. Помогло нам је двоје троје комшија – прича Ханумица.

Након напада, она је побјегла у бродско село Дубочац, које је тада било под контролом ЈНА, а потом у Кобаш код Српца.

Дјеца, срећом, нису била код куће, кћерка се склонила у Тузлу, а сина су, кажу, покупили са игралишта и потајно га у гепеку пребацили у Дервенту.

Исмет је, након напада, отишао у касарну у Дервенти и као резервни официр се ставио на располагање својој војци – Југословенској народној армији.

У љето 1992. на иницијативу резервног капетана Исмета Ђухерића, у селу Кулина код Дервенте, формирана је Самостална јединица “Меша Селимовић”, која је била у саставу 327. бригаде, односно Првог крајишког корпуса Војске РС. Јединица је имала 120 бораца и скоро сви су били Бошњаци – муслимани, спремни да се боре за Југославију, односно за Републику Српску.

Иако је, реално, по снази и бројности била пјешадијска чета, јединицу су “бројали” као батаљон.

– Јесте, ја сам основао ту јединицу и био њен први командант, али јој нисам ја дао име. Кумовали су јој тада пуковник Славко Лисица и генерал Бошко Келечевић – присјећа се Исмет.

Јединица се борила на подручју Брода, Дервенте, Добоја и Теслића.

Борили су се, кажу, за своја села и градове и своје породице, да остану своји на своме.

– Послије су ме неки прозивали да сам агресор. Каква је то глупост. Како могу бити агресор у својој земљи, у свом завичају, ако браним своје село – каже Ђухерић.

Признаје да он и његови саборци нису баш били вољни да напуштају “домаћи терен”.

– Сједио сам тако једном са генералом Лисицом, попили смо мало. И он каже да ће јединицу послати на друго ратиште. А ја му велим, не бих ја да се ми одмичемо далеко од Брода. Ух, како ме погледао! Било је баш напето – сјећа се Исмет.

Водио је своје саборце до 1993. године, када је распоређен у Рафинерију Брод, на радну обавезу, а уз то је водио И “рафинеријску јединицу”, раднички батаљон, који је повремено “чувао линију”.

Тако је дочекао и крај рата, а потом и пензију. Остао је у свом Сијековцу. Остао је и политички активан, био је предсједник Скупштине општине Брод, а годинама је предсједник Мјесне заједнице у Сијековцу. Био је члан Социјалистичке партије, данас је у Додиковом СНСД.

Био је и остао, каже, љевичар и Југословен.

– Југославије више нема, али ја имам право да будем што хоћу и да жалим за својом Југом. Данас сам за Републику Српску. А и за БиХ сам, ако тако мора. Волио бих да Република Српске стекне већи степен самосталности – каже Исмет.

И данас кућа Исмета и Ханумице Ђухерић подсјећа на добра стара југословенска времена. Овдје се увијек нађе слободна столица, шољица кафе, чашица добре ракије и укусан залогај за најављене и ненајављене госте.

Дружили су се, и прије рата, и послије рата, а богами уи у рату и за време избјеглиштва, са многима. И са Живком Радишићем и Биљаном Плавшић.

Са чувеним пјесником Душком Трифуновићем, који је рођен и одрастао у Сијековцу, дружили су се, кажу, годинама, многе су празнике и одморе провели заједно. Упознали су чак и Миру Марковић и генерала Мирковића.

Ханумица је, каже била и у Шведској и у САД и Њемачкој, прошли су они свијета, није да нису, али нигдје им није тако лијепо као у њиховој кући у Сијековцу. А лијепо је и онима који им у госте дођу.

Присјећају се, тако, као им је 1997. у кућу бануло скоро 50 драгих, али неочекиваних гостију. Али се Ханумица, искусна домаћица, спретно дочекала на ноге.

– У Колибама је откривен споменик погинулим борцима, полицајцима из Бањалуке. Био сам и ја тамо и било је доста званица, махом породица погинулих бораца и људи из Борачке организације. Био је и православни свештеник, који је освештао споменик. И ја их све позовем код себе кући, да се освјеже – прича Исмет.

Рачунао је да их послужи кафом и пићем, али кад су дошли, пита Ханумица: “људи јесте ли шта јели”, а они одговорише: “ником нам ни чашу воде није понудио”.

-И док смо попили кафу и пиће, Ханумица се разетјела по кухињи и очас посла на столу права гозба! Ни данас ми није јасно, како јој је то пошло за руком. Знам да је поп рекао да никад у животу није видио такво чудо – прича Исмет.

Данас Исмет и Ханумица имају двоје одрасле дјеце и петоро унучади и сви живе у иностранству. Често обилазе родитеље.

Исмет је пензионер, има 670 КМ пензије, не жали се, то је за наше прилике добра пензија. Али, то може захвалити, каже, чињеници што је био предсједник Скупштине општине Брод – та му је плата “поправила просјек”, иако је радио 17 година у Рафинерији био и на руководећим позицијама.

То што је бранио Републику Српску, није му, као пензионеру, много помогло.

– Нисам ни уписао ратни стаж, није било потребе за тим – каже Исмет.

Srpskainfo.com