Водили смо љубав док су они водили рат. А није да нас се није тицало.
Сјећаш ли се колико сам била уплашена, док су градом одзвањали неподношљиви звуци, и изазивали хаос у мојој глави?
Сјећам се, рекао си како нас то само плаше такозване велесиле, и да нама ништа не може бити. Како ћемо за два дана мирно ходати улицама Берлина, за чији смо хотел у Панкову имали већ плаћену резервацију.
Рекла сам да из ината треба да откажемо те резервације као протест за све ово што нам ради Њемачка и друге велесиле!
Смијао си се мојим страховима, иако свјестан да је све то тек почело.
„Размишљао сам“, рекао си, „кад све ово заврши могли би да се вјенчамо.“
Окретао си се око себе тражећи нешто што би могло да послужи умјесто вјереничког прстена, јер знао си да ме је страх посве обузео и да ћу у том моменту пристати на све што на срећу иоле личи.
Радознала дјевојчица поред нас, много храбрија од мене, скинула је минђуше са својих ушију најискреније рекавши: „Ево чико, изволи!“
А онда смо се смијали у глас сво троје, док су остали престрашени и неупућени у то што се дешава пред њима, у прашњавом подруму тад већ разореног града, гледали у невјерици како нам је уопште до смијеха док небом колају „Милосрдни анђели“.
„Обећај да ћеш ме чекати ако ме ових дана мобилишу!“
„Чекаћу те!“, изговорих уплашено.
„А кога ће ако неће тебе?“, шаптала ти је дјевојчица са стране, коју је све то јако забављало.
Данас размишљам о њој. Често у пролазу ухватим себе како загледам дјевојке двадесет и неких година, тражећи знак, плаво камење у ушним ресицама, као твоје очи плаве што си ме тај дан просио њима.
Свјесна сам да тебе одавно нема.
Кажу да су данима после те ноћи искупљали дијелове твога тијела, и да су ти крај руке нашли мали тисов крст, из мог сеоског манастира, у коме данас палим свијећу за тебе и твоју браћу што страдаше у моменту када сам је последњи пут и чула… Шизела.

(У знак сјећања на жртве бомбардовања 1999 године)