„Капетан Тодоровић“, ове две речи са којим Воја Брајловић салутира Бати Живојиновићу у филму „Повратак отписаних“, у себи крију једну од највећих тајни комунистичке Југославије.

Тихи није никакав капетан који ће имати разне авантуре у окупираном Београду, већ је режисер овај лик узео од четничког мајора Жарка Тодоровића, команданта Београда.
Популарна ТВ серија Отписани приказује акције и саботаже али искључиво као акције партизана које су преузете од Дражиних оперативаца.

Драгољуб Михаиловић, један од најодликованијих официра у модерној историји српске државе, своје последње одликовање примио је на данашњи дан 1948. године, када га амерички председник Хари Труман постхумно одликовао орденом Легије заслуга првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, и због спасавања оборених америчких пилота над Југословијом.

Пре 11 година Милтон Френд, потопуковник америчке авијације у пензији је свој пут са супругом у Србију сам финансирао да би јавности испричао причу како му је Чича Дража спасио живот.
Посетио је стадион Маракану и рекао:

„Овде сам због људи који су ризиковали своје животе да помогну мени и стотинама савезничких војника.
Дошао сам да одам пошту и осталом српском народу који се бринуо о нама и сачувао нас од Немаца.
Не могу да довољно кажем хвала за све што су учинили, у Америци сада живе стотине хиљада Американаца који су потомци оних које су Срби спасили.“

Милтон је као припадник америчког ваздухопловства оборен изнад Србије, спашен је и одведен у Михаиловићеву базу у Прањанима где је затекао друге припаднике савезничких снага из САД-а, Канаде и Велике Британије које су Четници спасили од немачке војске.
Ова операција под шифром „Халијард“, доскора је чувана као строга војна тајна.

Када је 1946. године Михаиловић ухапшен, две стотине америчких авијатичара је хтело да дође у Србију како би сведочили у његову корист.
Америчка влада им је одбила обезбедити авион под образложењем да власти Југославије кажу да су кривична дела која је Дража извршио током рата, толико тешка да никакво сведочење у његову корист не може ништа да промени и да га свеједно чека смртна казна.

Овако је завршио херој Другог светског рата и први човек који је у Европи устао против Хитлера.
Ипак, нешто се десило после рата, он више није важио за хероја већ за негативаца, и још страшније, издајника.
Он је човек који се нашао унутар унакрсне ватре историје, толико снажне да помен његовог имена и данас изазива емоције.

Висораван Равна Гора у западној Србији је обележена борбама против освајача, недалеко одатле је српска војска извојевла прву победу за савезнике у Првом светском рату.

Али 1941. године Србија је део Југославије коју је прегазила немачка војска.
Одбивши да се преда, на Равну Гору долази Драгољуб Михаиловић са само 26 војника, чија ће група убрзо прерасти у највећи покрет отпора у Европи.

Он ће их преводити у герилском рату против Сила Осовине у наредне 4 године.
Нападаће немачке саобраћајнице, убациваће своје агенте међу сараднике Немаца, а до 1942. године окупиће најбројнију савезничку војску од Лондона до Каира.

Априла ’41. године Немци имају само један циљ, да се домогну осамнаестогодишњег краља Петра који се евакуисао у Лондон, где су српску делегацију дочекали као хероје чији се народ супроставио Силама Осовине, а краљ Петар држи говор:

„Мој народ се налази пред искушењем каквим до сада никад није био.
Херојски се супроставља непријатељу под неустрашивим вођством Драже Михаиловића.“

Дражини борци којим заповеда најмлађи потпуковник Југословенске војске, Веселин Мисита, освајају Лозницу.
Мисита гине у јуришу на немачки метак а Лозница постаје први ослобођени град у Европи.

До јесени ’41. године ослобођено је још 5 градова а 4 су била под опсадом.
Дража одмах издаје пропис о поштанској служби на слободној југословенској територији.

У жељи да заустави одмазде Немаца и убијање цивила, Дража нуди састанак представницима немачке војске.
На састанак стиже у пратњи своје десне руке, Александра Мишића.

Немци траже безусловну предају, Дража то одбија и о томе одмах извештава Лондон.
Након 3 недеље Немци започињу операцију под шифром „Михаиловић.“
Објављују потерницу и уцењују његову главу на 200.000 динара.

Немци опкољавју Дражин штаб у једној кући у селу Струганик.
Из куће излази човек који се предаје и представља као Драгољуб Михаиловић.
Али то није био Дража већ мајор Александар Мишић, његова десна рука и син нашег славног војводе Живојина Мишића.
Немци заробљавају Мишића што је Дражи дало времена да се извуче из обруча, али су Мишића брзо стрељали у Ваљеву.

Дража из ове децембарсе офанзиве излази још јачи и у пролеће ’42. године окупља бројну војску.
После поштанске службе успоставља и систем радио станица који му омогућава да командује својим трупама широм Југославије.
Краљ Петар га унапређује у чин генерала, и поставља за начелника главног штаба Југословенске војске.

Док радио Београд лансира хит Другог светског рата, песму Лили Марлен, генерал Ервин Ромел звани „Пустињска лисица“ у Африци води велике борбе.
Његов Афрички корпус се оружјем снабдева пругом кроз Србију па даље преко Солуна.

У званичном немачком извештају стоји да су четници извели 1.499 успешних диверзија и саботажа на пругама кроз Србију.
Главна метода им је била да се сипа песак у уље за подмазивање осовине точкова, након чега би точкови почели да се топе.

Од лета ’42. године Немци организују изложбе у којима исмијавају Дражине акције али истовремено амерички магазин „Тајм“, Дражу номинује за личност године.
Одмах се у Лос Анђелесу снима филм „Четници“ са Филипом Дорном, премијера филма је одржана у Чикагу, а градоначелник Едвард Кели је у Дражину част тај дан у Чикагу прогласио као Дан четника.

Хитлер у Србију шаље Хајндриха Химлера, рајхсфирера СС јединица и министра унутрашњих послова Немачке.
Химлер долази у Краљево 15. октобра ’42. године и организује задатак да нападне Дражине трупе на Копаонику.

Као шеф Гестапоа, Химлер назива Дражину восјку „ДМ организација.“
Ухапшено је на хиљаде ДМ оперативаца али Гестапо не успева да пронађе човека кога тражи Хитлер лично.

После рата још 2 филма су снимљена у Југославији, са Орсоном Велсом и Ричардом Бартоном у главним улогама и одиграла су значајну улогу у обликовању јавног мњења.
Међутим ова два филма прикривају још једну велику тајну у комунистичкој Југославији, да је операција „Шварц“ на Сутјесци планирана против Драже и Четника…

У септембру ’43. године Италија капитулира а Дража организује највећу операцију на тлу Југославије.
Осовинске јединице се повлаче према Сарајеву и праве последњу линију одбране у правцу Соколац, Мокро, Пале.

Немци доводе 92. моторизовани пук чак из Албаније.
Четници гађају Соколац а одлучујући напад је заказан за 22. октобар у зору, 2 сата пре тога њих са свих страна и свим снагама нападају комунисти, и тако Валтер одбрани Сарајево…

’44. године у Југославију је дошао славни амерички режисер Џон Форд који има за циљ приказати Тита као ослободиоца Југославије супротно свим доказима.

Након тога Михаиловић задобија ударац од кога се Србија и Југословија никад неће опоравити.

6. септембра ’44. године Дража чека пренос краљевског рођенданског говора из Лондона.

Говора тог дана није било, што је знак да нешто није у реду.
Краљ се обраћа тек 6 дана касније, и под притиском Черчила, краљ Петар који је напунио 21 годину, јавно се одриче генерала Михаиловића и даје подршку Титу.

27. децембра ’44. године последња група Американаца авионом је евакуисана из Босне, убеђују га да крене са њима али он одбија уз речи:

„Дужност ми је да останем са мојим народом до краја, постоји само једна застава отаџбине, то је краљева застава, вечерас у поноћ када звона забрује, дижите се.
То је звоно опела Немачке.“

Да би нови ослободиоци завладали Југославијом, мора се заробити Дража који је у планинама и прогласити највећим злочинцем.

15. јула 1946. године у монтираном процесу осуђен је на смрт стрељањем и одузета су му сва грађанска права.
    Чекајучи погубљење читао је Стендала на француском језику а последње речи су му биле:

„Судбина је била немилосрдна према мени, била је немилосрдна до краја.
Много сам хтео, много сам започео али светски вихор однео је мене и мој рад.“

До дана данашњег се не зна где је гроб човеку који је на почетку рата пустио браду и није ју обријао све до смрти, јер се брада не брије док је земља у ропству…

Пише: Деан РС