“Важно је бити господин”, мото је којим се водио Драган Стојнић, шансонијер којем су тепали да је југославенски Франк Синатра, а преминуо је на данашњи дан 2003. године.

Био је легенда шансоне, водио је рачуна о свему изгледу, понашању на сцени, текстовима пјесама које је пјевао. Био је космополита, због музике је пропутовао добар дио свијета.

– Обично сам се дружио с људима који су вољели да сједну, да попију. Јер, прије концерта увијек је постојала нека мала тремица, па сам, нормално, био за шанком. Неке је чудила та моја “лежерност”, али је то мени било нормално, баш као и дружење са глумцима и новинарима, које се претварало у боемски начин живота… Професија ми је била таква да континуирано нисам радио. Ишао сам на турнеју десет дана, сљедећих десет био сам слободан, па опет на пут. Кад дође пауза, не знаш шта ћеш са собом! Онда чекаш подне кад друштво почне да се скупља у кафани: прво смо се налазили у “Грмечу” и “Под липом”, касније смо прешли у “Сунце”, доцније смо се преселили у Скадарлију. Имали смо своје оазе: тачно сам знао гђе ћу срести Мишу Јанкетића и Зорана Радмиловића, знао сам да ћу с њима да заглавим цијелу ноћ, до зоре. Миша и Зоран били су гамени. Вољели су живот, кафане, друштво, приче, пиће. С њима је било пријатно, јер ако си са пјевачем у друштву, само се о послу прича, а то је досадно – причао је Стојнић.

Живио је у Бања Луци, Сарајеву, Скопљу, па поново у Београду, али гдје год да је ишао у срцу је увијек носио пјесму. Одувијек је желио да постане пјевач, а на сцени је провео скоро 40 година. Студирао је француски језик, али никада није дипломирао на Филолошком факултету и касније је завршио Вишу туристичку школу.

Његови почеци се везују за групу “Пријатељи”, а први велики успјех постигао је 1964. године побједом на фестивалу у Краљеву “Микрофон је ваш” са пјесмом “Била је тако лијепа”. Сљедеће године такође је добио прву награду на фестивалу у Опатији са пјесмом “Зашто долазиш само са кишом”.

Послије тога 1966. године гостовао је у париској Олимпији која је била и остала сан многих пјевача, а његове плоче су почеле да се продају у огромним тиражима. Имао је жељу да наступи још једном на том истом мјесту, али му се жеља није остварила.

Први солистички концерт одржао је 1984. године и од тада његов традиционални осмомартовски концерт је нераскидива веза са публиком. Одржао је многобројне концерте широм Југославије, а захваљујући пјесми обишао је готово цио свијет. Био је дугогодишњи сарадник Продукције грамофонских плоча Радио-телевизије Србије, а 1998. године добио је награду “Златни Беочуг” Културно-просвјетне заједнице Београда.

Његов мото је био: “Важно је бити господин.” А Драган Стојнић је био господин на сцени, али и ван ње. Без обзира на богату дугогодишњу естрадни каријеру, истицао је да је за њега сваки концерт велики изазов.

– Сваки наступ, свака пјесма и прилаз публици изискују много напора, јер послије толико година проведених на сцени, мислим да могу да пружим боље партије. Једноставно, ту нема краја. Нешто нас вуче да се и даље боримо и проналазимо нове изазове, јер је богаство које нам публика пружа док смо на сцени, немјерљиво. Како године пролазе све ми је теже и теже. Не у пјевачком смислу, јер зрелост и квалитет тек сада добијају праву димензију, већ зато што се публика подмлађује, а то је за сваког умјетника велика обавеза – говорио је својевремено Стојнић.

Причао је да је специфичну, баритонску боју гласа наслиједио од оца, а од мајке лирску топлину, која мушкарцима недостаје. У његовом раскошном гласу и пјесмама подједнако су уживали и млади и стари. Обожавале су га и и жене којима је традиционално сваког 8. марта пјевао у београдском Дому синдиката. Није крио да су му оне биле инспирација.

– Жене су те које човјека вуку да пјева још од младости. Оне су наша покретачка снага и док смо на сцени желимо да их освајамо. Ја, рецимо, док пјевам увијек у публици нађем неко занимљиво лице коме се обраћам пјесмом. То је оно што ме испуњава – рекао је у једном интервјуу.

Данас, када Драгана Стојнића више нема међу нама, остаје сјећање на великана музичке сцене и његове пјесме у срцима његове вјерне публике.

Наш најпознатији шансоњер сахрањен је 21. марта 2003. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Srpskakafe.com