Стојим пред излогом. Аранжмани разноврсног цвијећа не олакшавају ми избор. У мору црвених, примјећујем букет блиједо наранџастих ружа, стидљиво смјештених у ћошку. Не волим формалне датуме. Не волим ни “формално” цвијеће. Што морају бити црвене руже, ко то каже? Узећу баш овај букет. Посебан. Другачији. Улазим у цвјећару, чекајући да се прво услужи група неодлучних жена. „Гдје те води онај твој вечерас?“ – цвјећарка пита госпођу која онако, из пуних уста одговара: “У ресторан на вечеру, резервисао Бога ми. Свекрва ће причувати дјецу. Зна се да сам главна данас.“ Жене се хорски насмијаше на изјаву дотичне госпође. Данас је она главна. А сутра, деветог марта? Хоће ли чаролија звана „ја сам главна“ трајати само 24 часа? Или?

Осме мартове свог дјетињства памтим по томе што бих, од новца које је тата претходне вечери кришом ставио у мој новчаник – куповала мами поклон. Памтим их и по томе што бих невјештим рукописом на полеђини колаж папира исписивала честитку. Стихове знам и данас: „Данас је 8. март, празник је мамице твој, честитам ти га срдачно и прими поклон мој!“ Памтим их по „такмичењу“ ко ће наставницама донијети најљепши поклон?! Памтим их по приредбама за које сам данима увјежбавала пјесмицу и кореографију. Памтим их по хаљиницама за свечане прилике, машнама у коси и свијетло розом кармину, који је, ето, једном годишње био дозвољен.

А данас.. Је ли Међународни дан жена изгубио смисао? Јесмо ли, од силних снижења у шопинг центрима заборавиле шта Осми март заправо представља? Је ли нам блиска чињеница да су 1857. раднице текстилне индустрије у Њујорку основале први синдикат и изашле на демонстрације жалећи се на тадашње услове рада и ниске плате. Је ли нам познато да је 1910. у Копенхагену одржана прва међународна женска конференција на којој је на приједлог Каре Цеткин установљен Међународни дан жена, као дан у којем ће све жене свијета моћи захтијевати своја права и побољшање услова рада?

Каква је данас позиција и улога жена? Је ли социјална, економска и политичка родна равноправност заправо мисаона именица? Осми март је дан када се присјећамо борбе за женска права, али једно морамо имати на уму – та борба и даље траје. Хтјели ми да признамо или не, жене данашњег доба су етикетиране. Незапосленост, ниже плате и стереотипи само су неки од изазова са којима се жена модерног доба суочава и носи. Друштво нам намеће стандарде. Које као морамо испунити. Довољно је да прелистамо часописе и погледамо телевизијске рекламе. Са насловних страна и малих екрана смијеше нам се „супер жене“ – нашминкане,без иједне боре, затегнуте, без грама целулита. Пред жену данашњице постављен је задатак звани: „бити жена, мајка, краљица“. Ако не испуњаваш неки од наведених критеријума – нешто није у реду са тобом!?“

Служи ли нам 8. март за шминкање реалности у којој су као жене равноправне, а заправо нису? Гледамо ли свакодневно, онако с дозом равнодушности, како се жене задовољавају улогом домаћице, док чекају мужеве са посла, са постављеним ручком и колачем од вишње за дезерт? Јер су одгојене да је улога домаћице најадекватнија. Јер су васпитане ријечима:“Зна се ко вози трактор, а ко отвара капију..“ Данашња жена је попут хоботнице, растргнута на сто страна. Задужена за породичну идилу, неиспеглане кошуље, прашину на полицама. Јер мисли да не заслужује више. Јер мисли да не може више. А може.

Чујете ли често предрасуде о женама у политици? Као, шта ће оне тамо, што за шпоретом не мијешају ајвар да не загори?! Оне су у друштву означене као језикаре, као оне које су сваком лонцу поклопац, као оне које увијек имају нешто за рећи. А мушкарац који се бави политиком је успјешан послован човјек који слиједи своје циљеве и доприноси друштву. Замисли?!

Зато не желим цвијет једном годишње. Желим поштовање свакога дана. Поштовање и наклон до пода за све мајке, баке, сестре, тетке – жене!

Желим да се и у послу и у свакодневном животу мање гледа ко је мушко, ко је женско. Желим да се, ако већ треба, дјелимо на мање и више способне. Желим да сви имамо једнаке шансе, без да ме у старту одстране са списка јер…Жена сам.

Желим да ми дужина сукње не буде мјеродавна за успјех на послу. Желим да се мој глас чује свакога дана. Зато, драге даме, немојте се задовољити данас комадом накита. Скупоцјеним парфемом. Вечером у оближњем ресторану. Комплиментима датим реда ради. Не чекајте један дан у години да се проведете и опустите. Пронађите вријеме за себе јер ви то заслужујете.

Драге жене, будите храбре, јединствене и сасвим своје. Изађите из сјенке. Не калупите се, ако сте рођене да се истичете. Корачајте храбро, у високим потпетицама, у сусрет сновима и амбицијама. Срећан вам овај и сваки наредни дан!

А ви мушкарци, ако се питате шта данас поклонити жени, одговор је јасан – ПОШТОВАЊЕ И ЉУБАВ. У великим количинама. Не штедите.

Olovka piše srcem