Атанасије Јевтић (1938-2021)

Од синоћ недостају ријечи… Сјећања се сама ређају…
Један Човјек, Његов гломазан лик, намрштеног лица, храпавог гласа храбри Херцеговце на фронту да се чврсто држе…
Један пут – Пут Срба са Неретве који води у слободу и којим корача 25 хиљада душа а које води наш Владика…
Један Божић, 1995. године у ујаковој кући у Невесињу на окупу са породицом, Божићно јутро у цркви Вазнесења Господњег и Његове ријечи које тјеше, очев рођак Стево Салатић који се баш тих дана извукао из Сарајева и Божић провео са нама, док су му жена и 14-огодишњи син остали заробљени у Сарајеву и које никад више није видио, стриц Благоје који са оцем пије ракију на Божић и разговара кад ће лудило да стане, дјед и бака и Божићно повечерје у Крекавицама – прво цијелодневно сјећање једног дјечака…
Једно дјетињство и једно избјеглиштво у улици Алексе Шантића у Гацку, у тридесет квадрата и пуна кућа весеља и драгих људи којих више нема и лик оца Лазара Манигоде који за славу долази да свети водицу а који у очима
седмогодишњег дјечака сија баш као онај гломазни, намрштени човјек храпавог гласа у Божићном јутру 1995. првом које сам запамтио…
И једна слика као скица за епитаф – гломазног, намрштеног човјека храпавог гласа који заједно са војником СФОР-а стоји на рушевинама Саборне цркве Свете Тројице у Мостару неколико година иза Дејтона, 100 метара далеко од моје родне, срушене куће у Бјелушинама, стабилан и постојан и пркосан.
И један крст који је прије само седам дана постављен на звоник те Саборне цркве у Мостару да свједочи да је Васкрсење могуће.
Почивши Митрополит Амфилохије је дочекао слободу за светиње Црне Горе и отишао. Наш Владика Атанасије је дочекао обнову светиње коју је градио док су је други рушили и отишао.

Покој души у Царству Небеском!!!

Стеван Салатић/Херцеговац.нет