Када су времена бешчасна, неправда теже западне за око. Ипак, и у таквим временима има оних неправди која не могу да се прећуте, све и да су кап у мору других, све и да се наоко провуку испод радара на некој кошаркашкој утакмици у Италији.

Миленко Савовић је умро у понедељак. Прије тог понедељка, читаве 44 године између њега и Партизана стајао је знак једнакости. Прво је 12 година био играч Партизана и то не било који играч, већ капитен, најкапитенскији од свих и то не било какав капитен, већ капитен са осам освојених трофеја у неколико златних генерација које је чинио, наводи Блицспорт.

Потом је био директор и то не било какав директор, већ директор у доба најславније сезоне, о којој се и данас прича у ставу мирно. Након тога, постао је просто – симбол Партизана. Када би правом, искреном, чистом “гробару” Фројдовом методом слободних асоцијација тражили да одговори на питање шта му прво пада на памет када се каже “Партизан”, он би рекао “Миленко Савовић”.

Кошаркашки клуб Партизан је играо утакмицу у сриједу. У Италији, у Тренту. Прије те сриједе, клуб је имао цијелих 48 сати да смисли како да ода почаст свом играчу, капитену, легенди, симболу. Црни флор и минут ћутања било би помало стереотипно рјешење за одавање почасти живописној и вишедимензионалној личности каква је био “Свети Сава” и, уосталом, тако значајној фигури за историју клуба. Али, било би то бар некакво решење.

Међутим, није било ни тога. Ни флора, ни ћутања, ни најмањег, бесмисленог, куртоазног знака пажње. Играчи су изашли на терен као да се ништа није десило. Можда је неко само заборавио? Можда просто никоме није пало на памет?

Блиц