На данашњи дан, 2010. године, умро је писац и сликар Момо Капор. Објавио је више од 40 књига, међу којима су најпознатије „Фолиранти“, „Провинцијалац“, „Уна“, „Белешке једне Ане“. У наставку преносимо одломак из његове књиге ,,Путопис кроз биографију“

Чудни су односи писца и родног града; они су пуни испреплетане љубави и мржње. Нико не уме тако да те повреди као жена коју волиш и родни град. Погађају те на најболнија, тајна места самопоноса и сујете.

Повод мог изгнанства из Сарајева, дугог тридесет и три године, могло би се рећи да је готово случајан. Најпре су ми на једном фестивалу највиши руководиоци забранили и скинули са репертоара драму Vox humana која је дотле играна деведесет осам пута. Читав тај случај догодио се 1972. године и не би био тако страшан да му није уследила серија новинских напада и цитата у говорима политичара, а када је ствар била готово заборављена, појавили су се нови напади због неког случајног интервјуа, па је један од најмоћнијих руководилаца из тог града, затражио од Централног комитета Савеза комуниста Југославије да будем ухапшен.

Следиле су претње хапшењем и убиством. Укратко, стављено је ми је до знања да нисам добродошао гост у свом родном граду, у коме, иначе, никада није објављена ни једна моја књига, нити на било ком месту изложена и једна моја слика или бар цртеж. Нисам се ни окренуо, а прокључао је страшни Караказан – избио је рат.

Окрећем двоглед са Златишта према некадашњем гробљу, претвореном данас у помоћне спортске терене. Где су однете кости мога деде, моје баке, убијене при бомбардовању Сарајева 13. априла 1941. године, и моје мајке која ме је том приликом спасила заклонивши ме својим телом? На том месту видим само маглу. Један сам од ретких писаца коме није дозвољено да обиђе своје мртве у забрањеном граду.

Сањам тај град, ослушкујем шум плитке реке која се у јесен претвара у црвену бујицу, чујем звона његове Катедрале и она тиша, са звоника православне цркве, кујисање мујезина са минарета, звоњаву плавих расклиматаних трамваја што тандрчу по Главној улици, жагор његових пијаца и његове носаче сањам – крупне људескаре, хамале са њиховим двоколицама; осећам у ноздрвама мирисе аустроугарске тржнице зване Маркале, воњ дима са мангала на ћепенцима Башчаршије и мирис магле у парку Цара Душана осећам, када из ње израња рачвасто дрвеће. Лето и дим…

Покушавајући да се ослободим те опсесије написао сам Сарајевску трилогију. Веровао сам да ћу бити поново слободан ако опишем те ствари, сва лица, мирисе и звукове. Ова трилогија рађала се у дугом изгнанству из родног града. Отишавши први пут из њега још као деветогодишњи дечак, покушао сам безброј пута да га саставим из тих расутих слика, желећи да заувек имам свој изгубљени град у корицама једне књиге коју ћу моћи да понесем са собом, куд год будем лутао.

Због тога, главни јунак ове трилогије није ни сам аутор, нити било код његових ликова и њихових судбина, већ лепи и несрећни град Сарајево, у који смо сви заувек уткани.

Сарајево је једини град на свету у коме је забрањен улазак Трилогији која му је посвећена, као и њеном аутору. Писац можда нема времена да чека да поново види места на којима су се догађали његови романи, али Сарајевска реилогија, на срећу, има.

Седмица