Напустио нас је Миленко Савовић, вансеријски кошаркаш, капитен Партизана, репрезентативац, у једном важном периоду спортски директор црно-белих, специфична и непоновљива фигура која је оставила неизбрисив траг у историји клуба, спорта на овим просторима, али и градског живота Београда.

Никада нећу заборавити 23. март 1989. године, када је у крцатој новобеоградској Хали спортова Миленко Савовић, после тријумфа над италијанском Вивом, високо подигао трофеј „Жућкове левице“ намењен освајачу европског Купа Радивоја Кораћа.

Са руком увијеном у бели завој (тих дана је Савовић неколико кључних утакмица одиграо повређен), елегантна господска фигура Партизановог капитена у моменту је засенила надолазећу младост и полет остатка црно-белог тима.

Хала је у тих неколико десетина секунди попримила свечану, готово узвишену атмосферу, а ритмично скандирање „Свети Сава“, како су навијачи звали свог капитена, допринело је непоновљивости тренутка.

За мене, тадашњег 19-годишњака,цела дворана се на трен претворила у свемирски брод из култног филма „Човек који је пао на Земљу“, у којем насловну ролу игра легендарни музичар Дејвид Боуви, глумећи ванземаљца Томаса Џероума Њутна који се са Земље враћа на своју планету.

Замишљао сам да ће нас Сава, увек помало другачији, „ванземаљски“, са појавом која ме подсећала на Боувијев алтер его „Мршавог белог војводу“, уз звуке песме „Статион то статион“, повести у свемирске даљине…

Упознао сам касније Миленка Савовића и схватио да моја младалачка маштарија није била само пуко спајање тадашњих личних интересовања из различитих области живота.

Сава је и у личном контакту увек одавао утисак помало другачијег, свакако неспецифичног спортисте, некога ко спаја наизглед неспојиве ствари.

Био је љубитељ и познавалац музике, књижевности, филма, спона између спорта и уметности, човек због кога су на Партизанове утакмице у другој половини 80-их година прошлог века долазили многи музичари и глумци са којима се дружио, људи који су на најбољи начин представљали тадашњи непоновљиви дух града.

Схватио сам да је феномен Партизанових „Београдских кошаркашких свечаности“ из чувене сезоне 1987/1988, у великој мери настао захваљујући непоновљивој личности Миленка Савовића.

Миленко Савовић је на сећање генерацијама оставио лепу кошаркашку каријеру овенчану са два европска трофеја Купа Кораћа, три титуле првака Југославије и два Купа СФРЈ. На функцији спортског директора Партизана био је током чувене сезоне 1991/92, када су црно-бели постали шампиони Европе.

Поред тога, оставио је и сећање о човеку неког другачијег простора и времена у коме су пристојност, урођено, ненаметљиво господство и ширина схватања, права мера вредности.

Управо оних које су биле уткане у карактер Миленка Савовића.

Путуј у вечност, црно-бели војводо.

Пише: Владимир Сибиновић/Данас