На данашњи дан, пре 29 година, екстремисти су убили српског свата Николу Гардовића испред Старе православне цркве на Башчаршији, што је наговестило почетак трагичног ратног сукоба 1992. године.

Читав догађај одиграо се након венчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур у храму Преображења Господњег у Новом Сарајеву. Након венчања поворка са сватовима се упутила у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, где је требало да буде свадбени ручак.

У сватовској колони је било стотинак сватова који су паркирали своја возила код Вијећнице, где се налазио најближи паркинг Старој цркви.

Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пешке кренули ка Старој цркви. У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бело путничко возило у коме су се налазила четири криминалца, међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело.

Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, претњама и повицима: “Шта ћете ви овде? Није ово Србија! Идите у Србију!”.

Никола Гардовић је покушао да одбрани сватове речима: “Шта то чините? Не кварите ми весеље, срам вас било!,” након чега је пуцано у њега.

– Још осећам његову врелу крв на рукама, а нисам заборавио ни како ме мој бивши колега полицајац игнорисао када сам га замолио да позове милицију и хитну медицинску помоћ. Тада ме ухватила паника – он не реагује, а поред нас… Кроз сву ту гужву, пролазе чак три медицинска аута и не гледају на нас, а Никола нам умире на рукама… – сећа се Јованчић, пензионисани полицајац.

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је Расим Делалић-Ћело касније јавно признао и хвалио се да је убио Гардовића.

Муслимански злочинци су изашли из кола и насрнули на младожењиног оца, старог свата Николу Гардовића, који је носио српски барјак. Рамиз Делалић је покушао да Гардовићу одузме српску заставу након чега је дошло до туче. Делалић је извадио пиштољ и смртно ранио Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ и Гардовићевог зета Раденка Мировића, али застава је одбрањена.

Злочинци су побегли. Никола Гардовић је преминуо неколико минута касније у колима хитне помоћи. Поред починиоца убиства Рамиза Делалића званог Ћело, сведоци су као нападаче и саучеснике напада убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

СИН СРПСКОГ СВАТА У КОГ СУ ПУЦАЛИ ИСЛАМИСТИ: КАКО ДА ОПРОСТИМ, КАД СЛАВЕ ЗЛОЧИН?!

Николин син, протојереј Јован Гардовић изјавио је 2017. године у интервјуу за Спутњик да је он може да опрости, али нема коме.

– Могу да кажем – праштам, али коме, кад онога на другој страни то не интересује – каже протојереј Јован.

– Мој отац је био грађанин Сарајева, грађанин БиХ, нико из града, републике или неке странке није дошао и рекао, десило се што се десило, можемо ли да извучемо неку поуку, да наша покољења не начине исту грешку – каже свештеник Јован Гардовић.

Небројено пута прегледао је снимак свадбе, дочек гостију, “откуп младе”, венчање, радосна лица, озарено лице оца у цркви иза младенаца, а само пола сата након тога, убијен је. Двадесет седам година траје недоумица – ко су ти људи, зашто баш они, зашто његов отац. Највише га мучи чињеница што нема званичног одговора на питање да ли иза свега стоји само Рамиз Делалић, који је пуцао, или неко други.

– Ухапшен је сат после убиства, мој брат и још један сведок ишли су у СУП и идентификовали га, али њега су исто вече пустили. Нестао је, а у априлу се вратио у Сарајево, пред почетак правог рата. После Дејтона се вратио, јер се једно време крио у иностранству, новине су писале да је дошао због бизниса, ухапшен је и почело је суђење, из трећег покушаја – присећа се отац Јован.

Као човек од поверења, убица је убрзо постао команднт Девете муслиманске бригаде. За заслуге, од Алије Изетбеговића добио је пиштољ са посветом. Рамиз није доживео пресуду – кад је завршено изношење одбране, убијен је, медији кажу у мафијашком обрачуну. Политичар и новинар Фахрудин Радончић тврди да иза убиства стоји СДА, странка Алије Изетбеговића. Као човека и свештеника, питали су Јована да ли је опростио. Каже да се данас реч “опростити”, много лако користи, посебно у политици.

– Иду лево-десно, и тобоже праштају, ја то не бих тако лако користио – каже отац Јован.

Данас ретко одлази у Сарајево, не осећа се пријатно тамо. Док је трајало суђење, пролазио је својим омиљеним улицама детињства и срећне младости, али данас тамо више нема разумевања, а нема ни Срба. Не жели да га гледају попреко јер говори екавицу, волео би да поново попије пиво после ћевапа код Ферхатовића, али пиво се на Башчаршији више не служи.

Отац Јован каже да је најстрашнија чињеница да се после рата ништа није променило.

– Њима је сасвим нормално да је први март Дан независности БиХ, а то што је на тај дан убијен Србин, што је пала српска крв и што добар део држављана БиХ тај дан не сматра празником јер не може да се радује, то им не смета. Тај референдум је трајао два дана, 29. фебруара и 1. марта, али резултати нису били одмах, могли су да узму други дан за празник, али то нико није предложио. И даље се инсистира на томе да је крив онај други. Туга ми је само у томе што не видим неко решење за убудуће у реторици коју мало-мало па чујемо – закључује отац Јован.

Јованов брат Милан, младожења, данас је свештеник у Малмеу, а Арсеније служи у Стокхолму. Отац Јован, у Београду је дочекао да му једна ћерка дипломира, да се друга уда, да син Никола, који носи дедино име, упише трећу годину Богословског факултета, а недавно је добио и унука. О догађајима од 1. марта браћа све ређе причају, сами се боре са својим болом.

(Телеграф.рс/Курир.рс/Спутњик Србија