На данашњи дан прије 29 година одржан је референдум о издвајању Босне и Херцеговине из Југославије, тј. проглашењу независности ове Социјалистичке федеративне републике. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

Оне који су заборавили, подсјећамо како је почело…
Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели одлуку о одржавању референдума о независности СР БиХ. Ову одлуку су донијели пошто је већина српских чланова скупштине протестно напустила сједницу. Српски представници су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.

По скупштинској одлуци, референдумско питање је гласило:
„Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“.

Муслиманске и хрватске странке позвале су становништво на излазак, док су српске странке позвале на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. На референдуму је гласало 63,6 % становника, од којих се 99,7 % изјаснило за независност.
Велика већина Срба је бојкотовала референдум.

Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од двије трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа. Овај услов није испуњен. Политички представници Срба су овај референдум прогласили неважећим. Скупштина није никад прогласила независност.

Данас, након скоро тридесет година од овог трагичног догађаја, наше комшије славе овај датум. Лицемерје и апсурд су доведени до максимума. Колико пута сте до сада чули из уста многих муслимана, а данас Бошњака: „Каква је држава Југославија била! Ко је растури?“ Ни данас, не одустају од ове лицемјерне романтичарске питалице.

Срби су још прије 100 година своју краво стечену државност заложили за авантуру звану Југославија. У ту Југославију су, проливајући опет своју крв, уводили остале поробљене јужне Словене, нашу браћу Хрвате, муслимане ослобађајући их вјековног турског и аустроугарског ропства. Захвалност за то су нам наша браћа указивала читав један вијек, кроз јаме и логоре, кроз покоље и поморе које су заједно са сваким новим освајачем спроводиле.
И данас, међу нама Србима постоје лудаци који се заносе идејом суживота, братства и јединства и стварањем неке нове Југославије у којој бисмо поново наше џелате преводили у побједнике, а својој нерођеној дјеци стављали омчу око врата. Када погледамо са ове временске дистанце, таква идеја може доћи само у садистичку или луду главу.

Ови што су у рат ушли као Муслимани, а из њега изашли као Бошњаци, што славе 25. новембар и 1. март (као да славите рођендан и смрт), што преко ноћи научише нови језик, што су им народни хероји сарајевски криминалци и што ће сутра да кличу својој независној и сувереној, а никад подјељенијој БиХ, нека се барем у тренутку славља сјете и оне друге половине Босне и Херцеговине која сутра не обиљежава страдални дан. Нека их на своје, напуштено и заборављено подсјети подигнути барјак српске средњовјековне династије Котроманића којим се ките. Историја је најбоља учитељица живота, али не она митска, већ историја заснована на чињеницама!

Деспотовина.инфо