Препоручујем вам што више кретања и појачану исхрану! – казао је лекар младом брачном пару који је очекивао бебу.

Тако су отпочели са шетњама. Враћали су се у своју периферијску собу изморени и срећни.

Шетајући се, сусретали су чудне људе, пролазили поред места за забаву, пропуштали дуге колоне аутомобила у којима су се породице враћале са излета, стајали пред новим кућама и дивили се њиховим складним линијама, а једанпут млада жена примети да од читавог тог мноштва прозора ни један не припада њима. Иначе, били су срећни.

Једанпут, вече их изненади на ивици доњег града, тамо где металне линије старих колосека прате кривину реке према ушћу. Истога часа када су одлучили да се врате кући, осетише на длановима капи кише. Налазили су се на почетној станици аутобуса број двадесет седам. Прегледавши џепове, млади човек пронађе у њима само осамдесет динара. Једно од њих двоје морало је остати и вратити се пешке.

Он одлучи да у аутобус уђе жена, али она, наравно, одби. Пронађе и разлоге: неко је у гужви могао повредити њену бебу, на крајњој станици било је пусто и лампе су се сумануто љуљале на ветру – рекла је све сем оног правог, оног јединог, оног што се никада не сме изговорити.

Тако заједно крену пешке поред прозора иза којих је допирала треперава светлост упаљених телевизора.

Иначе, били су срећни.

Од свих богатстава света, од свих краљевских ризница, тајних трезора у банкама и нумизматичких збирки, поседовали су један крупан комад металног новца од педесет и три ситнија комада од по десет динара. То се дешавало у време када је још било младог и сиромашног света.

На шта да употребе сав тај новац?

Одлуче да купе јаје.

Уђу кроз стаклена врата у велику самоуслугу и крену преко глатких мермерних плоча гурајући пред собом жичану корпу.

Видели су ирачке урме на којима је писало „Lion of Babilon“, видели су јабуке из Нормандије, поморанџе са словима „Јаффа“ и тамне златаске вискије са бројком 69, видели су египатску кафу и скамењене бакаларе из Северног мора, летеће рибе из Јужног, и сушено грожђе из Грчке, и шпанска вина, и коњаке из Грузије, лешнике са Лелије, умрле фазане са сачмом уместо срца, видели су ледене торте са насликаним Ескимима, видели су како се у облацима дима очерупани пилићи окрећу складно у такту неке зујеће игре, и отираче за ноге су видели: писало је на њима – „Добро дошли драги гости!“, видели су и то да их гледају људи неупадљиво обучени, они што пазе на лопове, видели су све те ствари, а купили су само једно јаје са малим печатом на средини – и то јаје се котрљало у оној жичаној корпи док су се приближавали каси кроз то свеукупно обиље планете што им је лежало пред ногама.

Враћајући остатак од пет динара, жена за касом покуша да буде духовита па рече:

– Хоћете ли да вам га замотам или ћете га одмах појести?

– Хвала, котрљаћемо га до куће!- одговори млади човек.

Али га нису котрљали. Носили су га пажљиво у његовом џепу од сакоа док су ишли кроз кишу, срећни што је бар будућој беби топло и што се љуљашка у својој опни чекајући час када ће угледати свет својих родитеља…

Невоља је настала тек онда када су стајали изнад јајета што је невино лежало на њиховом столу очекујући шта ће се с њим догодити. Он је желео да млада жена с обзиром на своје стање, умути јаје са шећером и тако побољша оскудну исхрану.

– Читао сам… – говорио је са жаром – читао сам да једно јаје има исто толико калорија као и бифтек. Мораш га појести…

– Знам те приче! – казала је млада жена – Прошле године си тврдио да један сат седења на сунцу вреди као две шницле. Седео си по пет сати на оној огради и погледај само како си мршав!

Он се погледа и утврди да сасвим пристојно изгледа. Јер то је било време када су млади људи чинили огромне напоре да добију на тежини, а не да смршају као данас. Једно сасвим шашаво време.

– Испећи ћу ти јаје на око! – молила је жена.

– Умутићу ти га са шећерем! – преклињао је млади човек.

Препирали су се читавих пола сата изнад стрпљивог јајета.

– Појешћеш га ипак ти! – рече на крају он потегавши свој најдрагоценији адут, своју последњу карту. – И то не због себе, већ због наше бебе. Њој не можеш ускратити то јаје!

Оно је и даље стајало на средини стола који није био њихов, на средини собе која је била газдаричина, на периферији града који није био њихов, у центру света који се опирао да буде њихов. Јаје се купало у љубичастим полусенкама заклоњене лампе.

Млада жена изненада извуче тигањ и поли га уљем.

– Шта то чиниш? – викну муж, држећи празну шољу са кашиком и шећером у којој је желео да умути јаје.

– Имам решење! – рече мирно жена. – Умутићемо жуманце за мене, а испећи беланце за тебе!

Љубили су се изнад оног јајета, снесеног негде на индустријској траци јаја од којих ни једно (а сваки дан их излази сто хиљада комада) није имало никаквих изгледа да изблиза види ретко лице среће.

Прислањали су дланове на стомак младе жене осећајући буђење будуће бебе, која се протезала у безбедној тами, осећајући да долази у једну сасвим пристојну породицу.

Затим је жена разбила јаје о ивицу стола.

Био је мућак.

*Из збирке „Најбоље године и друге приче“