Славица М. Перућица: Мом оцу Милану

Тата, да сам данас била кући, дошла бих ти пјешке на гроб запалити свијећу.
Шта је то за мене 9 километара! Не би вјеровао колико ти пјешачим ових дана.
Ишла сам ти ћале мој прво од Косијерева до Никшића. Е, ишла сам ти стари за све Коравличане, и Рудињане, но драго ми, не бијах једина. Клепа, клепа… 50 Бога ми километара. Знала сам да ћу моћи али да ћу тако олако моћи, нисам вјеровала.
Олако, а онолике жуљеве и болове, велиш?
Ма које болове? Знаш ли да сам све вријеме пута мислила на тебе, шта ли мислиш док ме гледаш одозго. Замишљала сам онај твој осмијех у углу усана кад кажеш: „А бјежи лудо једна, ти си се нашла…“ А знам мило ти. У једна доба назва ме брат, пита је ли нам киша, а ја не размишљајући о томе рекох: „Није супер нам је“, но кад подигох главу видјех разапете кишобране око мене. Луда жена, Боже ме опрости, добро вели пресиденте!
А онда сам ти стари мој, ишла од Мркоњића до Требиња. И ту превалих добрих 30, и вала после оне с Петровића и не осјетих. Па смо ти Даца Андријина… Е, Андрије твога… Прешле смо ти она и ја још 20, а и више Бога ми, кад све срачунам до Острога и од Острога, слава му и милост, па назад до Никшића. Ако си нас којим случајем гледао одозго преко Царева моста вјерујем да смо ти прелијепи били.
Чуо си нас? А знала сам, зато смо вам тако гласно у висине и пјевали.
Вјерујем да ти је ујчевина препоносно гледала на вучедолску ђе виори. Та знам вас!
Знам стари и ја сам ти сва поносна док гледам у њу, и претка нам Марка Миљанова. Све ми нека милина око срца.

Вала јеси стари умро, ко да се никад у њој рађао ниси!
И сад се сјећам момента када је стрико Шобо предложио да се више не пишете Црногорцима већ само Србима „јер на добро нешто неће изићи“. И сјећам се како вам је све то апсурдно било, и не знам шта бих све дала да си дочекао ово што ниси…
…Да сам јуче дошла кући, „ко што често њојзи не знам“ (како би ми, знам, сад радо доскочио) данас бих ти ћале пјешке на гроб дошла запалити свијећу, јер ја, чини се, другачије више ни не умијем. Ал’ ево, палим ти је на овом светом мјесту, под прозором собе Његошеве, и чини се да се и сад, ако се мало боље „заглувимо“, чује његово перо по жутом папиру и назиру ћирилична слова Горскога му, ту написана.
Аоооо кад смо већ код тога, тужно ми је рећи, али можда је добро да неке ствари ниси доживио!
Смијеш ми се?
А шта ћеш, тако је кад ти неписмени писмо пишу и атеисти цркве граде.
Но знаш шта веле, мој добри ћале, за нас што ходамо, и пумпамо срце у здраво? Веле тајо да смо лудаци! Наки покрет лудака! Мајке ми ти кажем!
А знаш мене, мени добро кад ми такви да сам лудак кажу. Одмах ми јасно буде да је са мном све у реду, па ходам још више, силније и луђе…и ходаћу све док ме ноге носе…Ходаћу и за тебе! Ђеда нам! Бабу! Стричеве! Гледај ме стари!
Гледај свог луђака… Гледај ме у литије!


(Мом оцу Милану, на задушнице.)


„Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих.“

22. фебруар 2020. године


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО