„Не волим људе који се извлаче из свега као кишне глисте. Без ожиљка и без огреботине. Комедијаши.“

Данило Киш је један од највећих српских књижевника, чија се ђела сматрају једнима од најбољих у српској књижевности и књижевности регије. Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године у радничкој породици. Основну школу завршио је у Мађарској. Крајем Другог свјетског рата отац му је одведен у Аушвиц, гдје је и убијен. Породица Киш након тога сели у Цетиње, у мајчино родно мјесто, гдје је Данило кренуо у гимназију. Након матуре уписао је Филозофски факултет у Београду, гдје је дипломирао општу књижевност.

Киш је радио као преводилац са мађарског и француског језика. Био је професионални писац те је водио међународну сарадњу Удружења књижевника Србије. Радио је као лектор српско-хрватског језика у Француској. 1988. године постао је дописни члан Српске академије наука, па је као књижевник живио у Београду и Паризу.

У књижевности је Киш познат по својим кратким причама и романима. „Рани јади“ и „Пешчаник“ су његове познате збирке. Киш је написао два кратка романа „Мансарду“ и „Псалам 44″, док је највећи успјех доживио његов роман „Башта, пепео“. Друга његова најпознатија дјела засигурно су „Гробница за Бориса Давидовича“ и „Енциклопедија мртвих“. Остала дјела су му „Час анатомије“, „Homo poeticus“ и „Ноћ и магла“, а посмртно су му објављене књиге „Живот“, „Горки талас искуства“, „Пјесме и припјеви“, „Лаута и ожиљци“ те „Литература“. У својим књигама Киш је често писао о свом дјетињству, оцу и искуству Јевреја у Другом свјетском рату, али и раније.

За своја књижевна дјела Киш је добио низ награда и признања, међу којима су најзначајнији НИН-ова награда за његов роман „Пешчаник“, коју је добио 1972. године и Награда Иван Горан Ковачић коју је 1977. добио за збирку приповједака „Гробница за Бориса Давидовича“.

Данило Киш умро је у Паризу 1989. године, а сахрањен је у Београду.

Istok