На данашњи дан 1996. године почео је егзодус сарајевских Срба из сарајевских општина. Непрегледне колоне камиона, натоварени основним стварима, сандуцима и костима погинулих војника. Почиње исељавање Илијаша, Вогошће, Рајловца, Хаџића, Илиџе, затим Грбавице, Враца и Добриње.
Народна војска организована кроз најхрабрији Сарајевско-романијски корпус ВРС одбранио је све ово, а сада иде, ни сами не знају гдје ће…
Кроз сарајевско-романијски корпус прошло је око 21 000 бораца, а погинуло 4 500. Било је преко 45 000 рањавања, а само 3 500 бораца није било никада рањено.
Овај корпус, заједно са Херцеговачким (и придодатим јединицама) изводио је операцију „Лукавац 93“ која је могла окончати рат, да је умне главе у Женеви нису зауставиле.
Супротстављали су се 6 пута бројнијим непријатељским снагама. Све нападе издржали и све битке добили.
Онда је „шериф“ са београдског Дедиња у Дејтону са чашом вискија у руци, полу пијан, на запрепашћење и супротне стране рекао, ето вам цијело Сарајево…
Тако је неки добар виски, утицао на луду главу и судбину 150 000 сарајевских Срба.

Данас у овом Сарајеву славе „побједу“ на Игману и „одбрану“ града. Дјеца им имају историјске часове из последњег рата. Десетине улица њихових лажних и правих хероја. Снимају игране и докуменатарне филмове о својим „спајдерменима“, пишу књиге, бомбардују пропагандом.

А ми? Прије два дана су многи тек сазнали преко филма шта се дешавало у Јасеновцу, а када ће нам дјеца онда сазнати за храбру Гарду Илиџе, „луде Вогошћане“, челични Илијаш, рају са Враца, ратнике Грбавице, Хаџића и Добриње???
Гдје су нама улице Слађана Окиља, Зорана Боровине, Бора Радића, Мића Влаховића и других?

Нећемо ваљда чекати нових 75 година на неки филм који ће обиљежити борбу овог народа и његово неправедно страдање. Нема више Тита и комуниста.
Који су сада изговори!?

Марко Ђоковић/ Деспотовина