Ко је била усташа Нада Шакић: Брутално мучила труднице, убијала жене и дјецу а умрла је некажњена
Филм „Дара из Јасеновца“ расплакао је синоћ многе, а злочини усташа згрозили јавност. Међу најгорима у злодјелима над Србима била је Нада Шакић, коју је на великом платну тумачила млада глумица Алиса Радаковић.
Нада Шакић за којом је Интерпол Србије био расписао међународну потјерницу због сумње да је учествовала у масовном убиству Срба, Јевреја и Рома у концентрационим логорима Јасеновац и Стара Градишка током Другог светског рата, преминула је 5. фебруара 2011. године.
Против Наде Шакић се у Србији водио поступак од 1998. године због сумње да је извршила кривично дјело геноцида.
Шакићева се теретила да је заједно са осталим усташким особљем логора у Старој Градишки малтретирала логорашице, тукла их и шутирала, газила по трудницама, као и да је учествовала у физичкој ликвидацији клањем и гушењем више хиљада логорашица.
Сумња се да је наређивала да се логорашицама у Јасеновцу даје врло мало хране те је на тај начин посредно долазило до њихове природне смрти, као и да је 21. априла 1945. године наредила да се побију све преостале жене, као и дјеца.
Пажњу јавности су сада поново привукли њен лик и злочини након синоћног премијерног приказивања филма „Дара из Јасеновца“ у којем су предочени сви хорори рата кроз које су Срби пролазили у усташком логору.
Глумица Алиса Радаковић, која у „Дари из Јасеновца“ игра Наду Шакић, рекла је за МОНДО да је „поносна што је учествовала у снимању“.
„Мислим да је важно што је филм о једном од највећих геноцида 20. вијека коначно дошао на ред да буде снимљен, и поносна сам што сам, макар у малом дјелу, учествовала у његовом стварању. Боли ме тај злочин, а боли ме и наше непознавање и заборав онога што се дешавало. Али, чини ми се да ће овај филмски прилаз истини о страдању то да промијени. Истина увијек пронађе свој пут“.
Ко је била Нада, усташки злочинац
Нада Шакић је рођена у Ливну, у БиХ. Аргентински је држављанин, гдје је живјела од 1947. године.
Нада, у Аргентини позната као Есперанца Шакић, била је усташки старјешина у логору Стара Градишка, а њен случај је свих ових деценија помало био у сјенци њеног мужа и брата. Муж, Динко Шакић, био је од маја до краја октобра 1944. командат усташког логора смрти Јасеновац, а њен рођени брат је био злогласни Вјекослав Макс Лубурић, који је током Другог свјетског рата био личност од посебног повјерења Анте Павелића и један од руководилаца усташких концентрационих логора.
У истрази Државне комисије након ослобођења, несумњиво је утврђено да су Нада и њена „партнерка у злочинима“, чувар женског логора Маја Бужнод, починиле низ убистава и свирепих мучења над логорашицама, због чега је Буждон осуђена на смрт 1945. године, док је Нада успјела тада да побјегне у Аргентину.
Свједок: Заклала логорашицу на степеништу
Логораши се сјећају да је једном приликом, након молитве у католичкој цркви у дну логора, сједила на клупи у парку. Испред ње, на једно двадесетак метара, једна млада заточеница је метлом чистила лишће са стазе. Без икаквог повода, Нада је извукла пиштољ и убила је на лицу мјесту. Наставила је потом да сједи као да ништа није било.
Љубомир Михајловић, један од ријетких преживјелих заточеника усташких логора у Сиску, Старој Градишци и Јасеновцу, свједочи да је лично гледао како Нада Шакић коље једну логорашицу на степеништу главног улаза у Кулу.
„Пошла је за њом скоро незаинтересовано, а онда ју је муњевито, лијевом руком, ухватила за косу, да би јој десном пререзала гркљан“, сећа се Михајловић.
„Након тога се мало ‘утегла’, руком прочешљала косу и наставила даље као да је претходно учинила нешто најнормалније“.
Нада и Динко Шакић су одмах послије Другог свјетског рата побјегли у Аргентину, гдје су мирно живјели до 1998., када их је та држава на основу међународне потјернице изручила Хрватској.
Шакиће је, приликом повратка из Аргентине ради суђења – на аеродрому у Загребу одушевљено дочекала група неоусташа. Италијанска „Република“ је писала да је раније „и предсједник Хрватске Фрањо Туђман током свог боравка у Аргентини срдачно примио Динка Шакића, кога хрватски неонацисти сматрају жртвом комунистичког прогона“.
Динко у ћелији с високим комфором
Динко Шакић је у октобру 1999. у загребачком жупанијском суду осуђен на 20 година затвора због ратних злочина над цивилним становништвом. Проглашен је кривим јер је као командант логора командовао и спроводио мучења и убијања логораша и пропуштао да спријечи и казни злочине потчињених усташа. Шакић је осуђен и због тога што је лично хицима из пиштоља убио четворицу логораша и наредио вјешање 22 цивила.
Шакић је казну служио у Лепоглави у ћелији с високим комфором, с телевизором и компјутером како би могао да пише мемоаре, а неколико пута мјесечно могао је да посјети и своју жену Наду. Шакић је због лошег здравља касније боравио у затворској болници у Загребу, да би био пребачен у болницу Дубрава, где је 2008. и умро у 87. години.
Нади Шакић је такође суђено, али је ослобођена, јер нико није могао да свједочи да је неког убила.
С обзиром на то да осумњичена није могла да се врати кући и да је била скромног материјалног стања, држава Хрватска је преузела и обавезу старања о њој и њеног смјештања у старачки дом. Био је то још један шамар истини и правди.
„Осјећам се изврсно, правда је побиједила. Срећна сам што сам дошла у своју земљу, што ми је била највећа жеља“, изјавила је Нада по изласку из затвора.
Нада Шакић је остала у Хрватској гдје су се о њој ревносно старали. Умјесто на робији, живјела је у елитном дому пензионера у Загребу и уживала све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина.
Интерпол је 15. 7. 2011. године на захтјев Србије расписао потјерницу за Надом Шакић, осумњиченом за злочине у усташким логорима. Истога дана хрватски медији су објавили да је оптужена умрла 5. фебруара 2011. и да је кремирана на Загребачком гробљу Мирогој.
Избјегла казну, њеног мужа на сахрани славили!
Нада – Есперанца је избјегла казну, иако је директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф јула 1998. предао нову документацију Хрватској са изјавама свједока о њеним злочинима у логору Стара Градишка. Зуроф је упозоравао јавност на застрашивање свједока у случајевима брачног пара Шакић.
Кад је Шакић умро, Центар Симон Визентал позвао је хрватског предсједника Стјепана Месића да осуди организаторе сахране осуђеног хрватског масовног убице Динка Шакића, бившег команданта злогласног концентрационог логора Јасеновац, зато што се сахрана претворила у слављење његових усташких злочина.
Центру су згрожени чињеницом да је поред свих жртава усташког режима и људи који имају савјест, масовни убица сахрањен у својој усташкој униформи, док га свешеник Вјекослав Ласић слави као узор свих Хрвата, писао је директор центра Ефраим Зуроф.
Аргентинско правосуђе је јула 1999. поново покренуло истрагу против шездесетак хрватских ратних злочинаца из Другог свјетског рата, који су се послије рата склонили у Аргентину.
У Аргентину се склонило 20.000 усташа
Шакићи су, као и многи други нацистички високи официри и политичари, ушли у Аргентину 1947. године, за вријеме владавине Хуана Доминга Перона.
У Аргентини су потражили уточиште, између осталих, познати нацистички злочинци Ерих Прибке, Адолф Ајхман, Јозеф Менгеле и Мартин Борман. Неки су откривени и предати правди – Прибке је изручен Италији 1995. године, Ајхмана је отела израелска тајна служба 1960. године, али неки су успјели да остану некажњени за почиње злочине, као Менгеле и Борман.
Како се процјењује, у Аргентину се послије Другог свјетског рата склонило око 20.000 усташа.
Брат Наде Шакић, Макс Лубурић такође је посећивао Аргентину, пошто се деценијама послије Другог свјетског рата слободно кретао и био један од првака и организатора усташке емиграције. Живот је окончао у својој вили у Шпанији 1969. према наводима хрватске емиграције уклонио га је извјесни Илија Станић, агент Удбе.
(Мондо)
ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?