У високом и средњим планинама Херцеговине налазе се повремено насељене колибе (катуни), који служе људима када се изгони стока на љетну испашу. У колибама су жене око стоке тихе и стидљиве. Ове добродушне Херцеговке (планинке) вас усрдно дочекују и понуде млијеком, само им је нелагодно да вас задрже на конаку, ако у колиби нема мушкараца. Ту ријетко бораве одрасли мушкарци способни за рад. По обичају чување стоке и рад око стоке је женски посао. Тако се жене налазе у колибама на планини и раде око стоке, а мушкарци у селима обрађују земљу.

Ту се изузетно задржи по који старији и млађи мушкарац да женскиње није само. А ако га приме на конак, заноћени путник сматра се гостом и зато се од њега не захтијева никаква накнада. Понуђену новчану награду за преноћиште Херцеговац одбија и неће примити. Ови Херцеговци ће вам услужно показати пут или претјерати ствари на коњу на одређену даљину и то без накнаде. Ако му понудите да платите услугу, многи ће се увриједити. Он вам је то учинио за пријатељство, што у планини сматра својом обавезом према људима и путницима. Млади људи примиће накнаду, што старијим Херцеговцима нелагодно пада. Иначе, тешко је наћи пратиоца за ношење пртљаге. Није им стало да зараде на такав начин. А ако пођу с вама, нису склони уцјењивању. Они су поштени. Путника неће ни за живу главу оставити у невољи.

У путу су озбиљни и не замарају вас сувишним причањем. Кад с вама путују дан‑два по планини, брашаница им је веома оскудна: за храну обично понесу хљеб у торби, сир у бранзару, црни лук и сол. Нису завидни на ваше намирнице. Радије ће подносити глад и бездуханицу, али неће дирати вашу торбу, ако их не понудите. Највећа им је слабост у томе што су за дужа и тешка путовања по планини слабо опремљени одјећом и обућом. Слаба обућа их изда, а на товарном грлу разглави се самар или оно обоси. Ови херцеговачки горштаци (планинци) остављају утисак отреситих људи. Озбиљног су држања и одмјерене ријечи и имају своје мјерило о друштвеном понашању. Навикнути на уљудност наслијеђену од својих предака, они зазиру од слободног понашања туриста, разголићености, добацивања и пјевања кроз села и поред колиба. Странци уживају углед и према њима Херцеговац има пуно обзира.

Женски образ је предмет особитог поштовања. А кад дођете у стална насеља размјештена у ниском и средњем кату наших планина, што се гостопримства тиче, Херцеговци (планинци) су заиста гостопримљиви. Херцеговац, вјеран својим традицијама је гостољубив. Можда је то посљедица вишевјековног ропства под туђином, кад је херцеговачки живаљ радо примао све оне, који су се одметали у планине и борили за слободу свога народа. Народ им је пружао своје гостопримство.

Навикнут на то, задржао га је и до дан данас. Ако нема гостинске собе, гост се дочекује у кухињи гдје га окружује домаћинова породица. За софром уз госта сједи домаћин. Пиће и храна за јело износи се обилато. Гост се части ракијом, кавом и понуди дуваном. Пиће служи особно домаћин који себе прво почасти и наздрави па онда даје госту. Овај обичај потиче из прошлих вррмена, кад су хајдуци били у одметништву по планинама. Од многих пријатеља који су их помагали, било је и оних који су им стављали отров у храну. Зато су хајдуци, приликом доласка код пријатеља и непријатеља, нагонили домаћина да он први проба понуђену част: ракију, каву или храну. Кад то учини домаћин, били су сигурни да није отровано. Тај обичај, прешао је у навику и задржао се до данас. И данас се прво домаћину даје кава, ракија, а он први проба и храну и понуди госта да узме.

Око спремања каве брине домаћица или млада снаха. Ако имате пратиоца са собом, и њега домаћин сматра гостом и ничим га не издваја од вас. Ако имате товарно грло, и оно ће би ти намирено. Тако је код Херцеговаца, гостопримство рекло би се, наслијеђена дужност или нека врста друштвене обавезе, која се обавља по устаљеној навици. Све се то чини хладнокрвно и прибрано, без осјетније духовне загријаности. Код имућнијих домаћина постоје уз кухињу и гостинске собе, примјерно уређене. Она се загријава фуруницом. Госта домаћин дочекује на авлији, с њиме се пита, узимајући му торбу, одводи га у собу, гдје чека домаћица. Сједи се на столицама или троногим сточићима. Домаћин вам, као прву част, пружи кутију с дуваном да завијете цигару или попијете ракију, док домаћица не испече каву. Каву пече без шећера. Шећер се ставља у шољицу или филџан, по жељи госта.

С гостом сједи домаћин, а домаћица доноси и послужује. Кад домаћица послужује госта да припали цигару, по старом обичају ког се неке и данас придржавају, мало преклоњена у десној руци држи ватру, а лијеву стави на груди у знак поштовања. Чим се постави софра, у неким кућама приноси се пешкир, бокал и лавор, те се полијева госту да опере руке. Сви се послужују храном која је у заједничком суду.

За вријеме оброка неко од млађих госте служи водом. Послије оброка се прање рука понавља. Из посебне пажње према госту домаћин увече позове на сијело своје сусједе. Домаћин се не удаљује од куће докле год не испрати госта. Ријетко је ко према госту тако пажљив као ови херцеговачки горштаци. Воли Херцеговац да се са те стране осјети његов образ, стало му је да остави пријатан утисак, не толико својом софром колико оним топлим, неусиљеним опхођењем према госту. Има у томе неке горштачке врлине, свакако симпатичне, што чини да и у најсиромашнијем дому намјерник заиста осјети ону ријетку људску присност која гостопримству даје карактер свечаног чина.

Блидиње.нет/Фото: katunrouds.me