41-годишњи Славиша Лечић, којега је заједно с породицом вихор рата отјерао из Бијелог Поља код Мостара, обнавља имање својих прађедова те покреће фарму магараца, а све под слоганом „Етно кутак-отргнуто од заборава“. Славишина прича је једнака причама хиљада Мостараца. Рођен је 1980. у Мостару, граду својих предака, и ту је живио до своје једанаесте године. Онда их је задесио рат, када заједно с родитељима и сестром иде у избјеглиштво у Војводину.

„Дуго ми је требало да схватим да се стара кућа у Мостару у којој су живјели моји преци може рестаурирасати, обновити, умјесто да се сруши и изгради нова“, прича своју причу Славиша. Додаје да у младости није схваћао вриједност тих старих објеката те да је то била честа тема и расправа с оцем.

„Та идеја је изгледа у мени сазријевала и тињала дуги низ година, а са сваким новим даном претварала се у необичну жељу да ипак нешто конкретно урадим. Како је вријеме одмицало, а године се низале, ти стари напуштени објекти све више су ме почели призивати“, пише Славиша.

Сјећа се и датума када се у њему родила идеја. Био је почетак љета, 21. јун, а сматра да ју је подстакао и долазак на свету литургију у цркву светог Василија Острошког на Бежанијској коси, када су му мисли одлутале у Херцеговину и на пројект обнове старе куће.

„Мајка је преминула јако млада 2001. године у Војводини. Након што смо сестра и ја завршили факултете и запослили се, отац је имао јаку жељу да се врати у Мостар и обнови цјелокупно имање. Нажалост, није успио завршити тај посао. Преминуо је 2013. године“, прича своју причу даље Славиша. Отац му је био директор школе у Потоцима, а мајка наставница. Након смрти мајке, породица сели у Нови Сад, за који га вежу лијепе успомене, а ту упознаје и супругу Јелену. С породицом једном или два пута годишње одлази до Мостара, а једном приликом и кћерка изјављује како би жељела да од те куће направи етно музеј. И ту почиње прикупљање старих фотографија, предмета, успомена.

„Пројект „Етно кутак – отргнуто од заборава“ није само мој пројект. То је пројект свих мојих предака, којега је заправо већ давно почео мој отац. Велико му хвала за то. Циљ ми је да његову недовршену мисију кроз овај пројект и заокружим“, пише Славиша. Набавио је и магарце, за сада има пар и трећег на путу, а план је већ фарма од 20-так магараца.

„За магарце сам се одлучио јер сам као мали доста слушао о њима. То је животиња која је помагала и без које се није могао замислити живот у Херцеговини. Обновио сам старе куће, покренуо мини фарму, а идеја је да сада буду за лично уживање, а касније можда и већа фарма, можда до 20-так магараца“, прича Славиша. Позната је љековитост магарећег млијека, а и терапијски учинак ове животиње на дјецу с посебним потребама.

Што год било Славишин пројект је већ успио. Њиме се вратио себи, освјежио памћење на своје претке и оставио га на поклон дјеци.

К. Перић/Херцеговина.инфо