Из књиге „Поздрави неког“…

„Очух има свог сина
Мама има овог најмлађег
А мене нема нико“

Чудно
Људи на сваком кораку
А ја сама

Отац ме је толико тукао да се маћеха расплакала

„Кад сам био мали, мој живот је бедан био
А кад сам порасто и бедноћа је порасла“ – Дјечак 16 година. Вишеструки рецидивиста. „О оцу не жели да разговара. Каже: Оставио ме је кад сам имао 3 мјесеца, јебем му душу његову“ (белешка психолога)

Дечак, 17 година. „Посетио сам га у Дому. Натерао ме да са њим доручкујем. Бурек је био јако мастан и он ми је понудио да обришем руке о његове панталоне. Одбио сам. Погледао је своје панталоне и рекао: „Ако вам се не гади, обришите“. (белшка психолога)

„Моје добре стране су у томе што бих желео да се вратим код мајке или код оца, што бринем за њима а они ме не примају. Лоше стране су ми све остало.“ – Дјечак 11 година. Ванбрачно дијете, признато очинство. Мајка пре седам година отишла у Немачку и ниједном се није јавила. Отац неће ни у кућу да га пусти.

„Паркови су најбољи на свету зато што немају ћошкове као собе“ – Девојчица, 8 година.

„Мој отац је ковач. На штакама сам ишао у школу, питајте учитељицу. Тукао ме врелим машицама по табанима зато што сам у цртанки прекопирао певца и кокошку, а рекао да сам ја цртао. После сам га питао: – Добро, што си ме створио кад ме мучиш?“ – Дечак, 14 година.

„Једно вријеме смо живели само отац и ја. После је он довео жену која је представљала моју маћеху. Рођеној мајци ме одводио отац у госте. Једног дана код маћехе је избио један краи скандал. Послала ме она ујутру по хлеб, а била нека социјалистичка слава, па пошто је то био празник за сав народ, дошао циркус. Било је свашта да се види. Изводили лавове за страх и глупе августе за смејање. Кад ја погледам, а оно четири сата. Нигде више хлеба, све затворено. Нисам смео кући ни да се вратим. После се ја осмелио па се вратим… Тата ме је тукао све на одмарање: прво туче, па се одмори. па после опет туче.
Побегао сам код маме.
И она ме понекад туче, али су њене батине много поштенији.“ – Дечак, 10 година. Био јуче у породици. Неће га. Желе да оде што пре у дом. (белешка социјалног радника)

„Мајка је хтела да ме убије још док се нисам родио. Баба ми је спасила живот.
Деца су ме водила да ми покажу бунар у којем је мама хтела да ме удави кад сам се родио. Она каже да сам луд откада сам се родио. Не знам ко ми је отац“ – Осамнаестогодишњак. Суђен због наношења тешке телесне повреде. На психолошко испитивање доведен из Централног затвора у пратњи милиционера. „Зар се не плашите да останете сами са њим“, рекао је милиционер, пошто је замољен да не присуствује испитивању. Кад је остао са психологом, одједном је грунуо у плач и током целог разговора није могао да се смири. (Из документације психолога)

Ја сам од свог оца наследио лошу нарав и несрећно детињство. – дечак, 16 година.

„Да ли сте задовољни што убисте
Све људско у мени
Ако сте задовољни
Оставите ме саму
Ако нисте
Реците колико ће то трајати“ – Девојчица 17. година. Лечена од наркоманије. За десет месеци боравка у прихватилишту мајка је ниједном није посетила. „Није требало да се родим, али мајка због слабог задравља није смела да побаци“ (Из разговора са психологом)

Материјал за ову књигу сакупљен је током редовног рада на радним местима психолога у Центру за социјални рад – Земун и Прихватилишту за децу и младеж Београд.“
Из књиге „Поздрави неког“ aутора Будимира Нешића и Весне Огњеновић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО