Љиља Скочајић: КАЛУЂЕРСКА ГОМИЛА

На испуцалом свијетло сивом зиду приказивале су се сјенке које би петролејка некада увећала, а некада смањила. Та групица сјенки је својом мимиком одавала озбиљност разговора. Ни аваза не чух, сем задње ријечи, која је била потпуно иста као и прва. А што је најгоре, ево има и двије године како сам чула и задњу и прву. И то ме је чинило несрећном…

Завољела сам Јована још претпрошле јесени. Заволио је и он мене. Први пут у животу сам осјетила да нисам сама, да имам снаге за све, да ме покреће љубав… Да могу помјерити читав свијет. Схватих да човјек може имати све и кад нема ништа и да може бити срећан само ако воли.

Ко је волио, тај ће знати. Ко није, не треба ово ни да чита.

Али, често човјеку на путу ка срећи засмета неко други. Тако је требало бити и у мом случају, јер нити сам ја била предодређена да се удам за Јована, нити он да ожени мене. Зато своју љубав нисам смјела објелоданити. Нисам је смјела ни опричати, ни опјевати. Бојала сам се да ће је ти неки други угушити, чим сазнају да постоји. Скривала сам је дубоко у себи чекајући моменат да скупим храброст и изнесем све на видјело.

Бог ми је дао разум, а љубав снагу, да након непроспаване ноћи приђем родитељима:
„Удаћу се за Јована. Ја волим њега и он воли мене. Ништа ми за мираз не треба. Дајте ми благослов. Биће боље тако.“

Изрецитовах ово као пјесмицу ђак тремарош.
„Каквог Јована, на зло ти свануло? И какво те вољење спопало? Теби треба боља прилика. Ти ћеш се удати за Блажа Богдановог. Да ниси тако виђена, ни он те не би стио? Немаш ти мираза ко Стоја и Бојана. Богу се зафали што те и он ‘оће. Не манитај, но губи се! Иди овцама!“

Ово је први пут да се мајка огласила прије оца. Можда и задњи, јер не вјерујем да ће им се више ико икада обратити овако као ја.

Ни помјерити се нисам хтјела.

Какав црни Блажо, помислих. Ко би ти са онаквим створом живот провео? Можда не бих гладовала. Али шта ће ми то што сам сита, а несрећна. Он ниједну људску особину нема. Користи биједу, пљује по сиромасима. Откад се то човјеком зове? Ето, биће човјек је ко год има кућу да ваља и нешто жита у амбару, а ко нема ‘ајван је, изгледа.

„Није, бона, мајко живот то о чем’ ти причаш? То у тебе је налик неком ропству. Хиљаду смо пута били гладни, а задовољни. Знаш ти добро да ја говорим право, но село је, теби и то што ће село рећи на првом мјесту. А, то што ћу ја бити несрећна до краја живота, привежи мачку за реп.“

Окренух се оцу. Ћутао је. Мора да ме је схватио док ми је дозволио да кажем све ово што сам рекла. Дисао је тешко. Подиже руку дајући ми знак да престанем, како други укућани не би чули моју бруку.

Ућутах. Прође дан, два, три… Нити спавам, нити једем. Отац исто тако. Мајка мало другачија, јер бијаше убијеђена да жена не може имати толико снаге и безобразлука да се одупре оном што јој је одређено. Мислила је да ћу и ја, к’о и остале несретнице у селу, повити главу и удати се за човјека кога ми је неко други одабрао.

Четврти дан замолих оца да бар нешто каже, али чух ријечи од којих сам стрепила: “Ти си Блажу обећана, а и са њим ћеш боље живјети. Са Јованом ћеш крепати од глади.“

„Ја сам Блажа само једном у животу видјела, да богд’о нисам ни тад. Мука ми је од оног његовог лисичијег погледа. Да га сретим, прешла бих на другу страну колико ми је мрзак, а не са њим живот да проведем.“

„Не језикај! Тако ти је, како ти је! И фертик више!“

Отац је био одлучан. Видјех нема среће. Осташе моје молбе неуслишене.

„Молим те, оче, поразговарај још с ким. Има још паметних људи у фамилији. Није Јован непоштен. Воле га људи. Никад никоме на жао учинио ништа није. Човјек је.“
Покушах се ухватити за сламку, но и то ми измаче.

Сазва отац стричеве и исприча им своје муке. Био је црн у лицу. Пропао. Још кад ми мајка рече да ћу га у гроб отјерати, замало ми срце не пуче.

Гледала сам у свијетло сиви зид и завидјела петролејци што је моћнија од мене. Слушала бих пажљивије да се имало шта чути. Напротив, сви су били одлучни и пркосни.

„Ако сте је обећали Блажу, нека иде за њега. Ми нијесмо навикли на бруку и на црн образ. И сви језик за зубе. Ниједна се ова ријеч пр’о прага не смије пренијети.“

Мајка ме прекори што смо икако људе сазивали: „Да је среће, сад би Блажа к’о зета ође дочекивала. А она ми ту стричеве сазива, не би ли јој они пофермали. Е, неће богами. Нијесу полуђели.“

Остасмо само Бог и ја, и Јован под знаком питања. Шта да радим, Господе Боже? Ако се удам за Блажа наудићу и себи и теби. Ако се удам за Јована наудићу селу. Јован ми је поручио да се још ноћас морам одлучити. Чекаће ме на Калуђерској гомили до прве росе. Ако дођем, добро јес’… Ако не дођем…?

Молила сам се читаву ноћ, а све моје молитве су биле обливене сузама. У муци својој сјетих се ријечи очевих, које су биле темељ нашег васпитања.

„Никада непријатељ не може доћи споља. Ако га има, он је унутра. Никада се кућа не може срушити споља. Она се руши изнутра.“

Ето, ја бијах тај непријатељ!

Обузе ме осјећај издаје и страха. Као да нестајем. Као да сам неко други. Увјерих се на својој кожи да је истина све што су људи о страху говорили. Веле да страх изопачи човјека, осрамоти га и понизи, па он јадан не зна ни ко је ни шта је, ни куд би кренуо ни куд не би. Па ето постанеш неко други у својој кожи.

Е, не мислим да ће тако бити и са мном.

Испуцала храстовина тешких улазних врата зашкипутала је, чини ми се и прије него што их дохватих.

Тамна ноћ није пропуштала ниједан зрачак мјесечеве свјетлости. А сијао је, чини ми се. Пуцкетало је суво грање испод мојих ногу. Журила сам држећи свој живот на длану.

Можда је већ отишао… Чекао је дуго на Калуђерској гомили, а ја сам оклијевала. Страх и издаја су ми помутили осјећај за вријеме. Срце ми је тукло све јаче и јаче, како сам се приближавала гомили. Ако већ буде отишао… Ево што ће мене ђаво однијети, но њега ми је жао. Како ће он такав кроз живот даље? Разочаран, неће вјеровати ни у Бога више, а камоли у људе, а све мојом кривицом….

Одједном ме чудна свјетлост дочека у дно гомиле. Богами се и мјесец избори са тмином ноћи, па поче редати зрачак по зрачак своје свјетлости, док не дође до врха… Обасја мјесец човјека кога сам вољела и кога волим највише на свијету… Био је лијеп ко светац на икони.

Калуђерска гомила, симбол тајанствености и мрака, постаде хрпа префињеног камена преко кога се свјетлост преламала и варничила у милион различитих боја, освјетљујући нам пут у нови живот.

Како ли је отац поднио кад је видио да сам побјегла? Каквим ли ме клетвама мајка клела? Како су помолили главе у село од срамоте?

Не знам! Нико ми о тим јадима никада причао није.

Ја само знам да сам упркос мајчиним клетвама и Блажовој „љубави“, била ипак срећна, ако срећом називате оно што називам и ја.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО