“Једне Нове године, не сећам се више које, изађох пред јутро на улицу. Било је то у оно далеко време док је још падао снег и јелке биле праве, а не пластичне…

Улица је била засута сломљеним стаклом и одбаченим шареним капама од картона. Учини ми се да у снегу видим једну палу, изгубљену звезду. Јесам ли рекао да је улица била пуста, и дуга, и бела, и без звука?

Тада је угледах како иде према мени. Била је огрнута белим капутом испод кога је светлуцала дуга вечерња хаљина, тако нестварно танка, и тако припијена уз њено тело, као да је сашивена од магле и паучине. Газила је снег у лаким сандалама, које су уз ногу држала само два једва видљива златна каишића. Па ипак, њене ноге нису биле мокре. Као да није додиривала снег. Једном руком придржавала је оковратник капута, а у другој носила малу барску торбицу од плетеног алпака, исту онакву какве баке остављају у наследство најмилијим унукама.

Јесам ли рекао да је плакала и да су јој се сузе ледиле на лицу, попут најфинијег накита?

Прошла је покрај мене не приметивши ме, као у сну. У пролазу обухвати ме облак неког егзотичног мириса. Никад га после нисам срео. Никада је после нисам срео. Да, била је плава. Не, црна. Не, риђа! Имала је огромне тамне очи; у то сам сигуран.

Засто је напустила пре времена новогодишње славље? Да ли је неко ко је те ноћи био с њом заспао или одбио да је прати? Да ли се напио и био прост?

Да ли је то, у ствари, била Нова година? Јесам ли можда један од ретких ноћних шетача који је имао срећу да је види лично?

Или је то била Снежана којој су дојадили пијани патуљци?

Али, зашто је плакала?

Јесам ли већ рекао да сам ову причу написао само због тога да је она можда прочита и јави ми се телефоном? Већ више од петнаест година размишљам о томе зашто је плакала оне ноћи.”